o starosti
možda i ne treba pisati
o starosti i o tome
kako sam te kupala
i kako si se stidela
jer ti dodirujem
propalo telo i pegavu kožu
oborenog pogleda
nemoćna
iznenada
pričala si kako su ti stopala
bila mala i ljupka
a pogledaj sad
treba umreti
ali ni to nije tako lako
i dok si mi govorila
iznenadio me je
miris zarezane olovke
nekad iz detinjstva
vidim sebe, odjednom
sedim u klupi,
režem, ali srce ispada
onda se setim
da su i moja stopala danas
mala i ljupka
to mi je od tebe
pomislim
zatvorim vodu
i zagrlim
tvoje koščato
nejako telo
moja baba devojčica
možda ovo i nije
pesma o starosti
dokaz
dovoljno je samo malo sunca
i uhvati me to
da moram da budem dobra
svima da budem dobra
bolesnom da kažem ozdravićeš
slabom ojačaćeš
ljutom proći će
povređenom zaceliće
uhvati me to do suza
da svima kažem
nije bitno
ima nešto izvan svega
podigni glavu umorni svete
sunce je opet zasijalo
a to znači
sve uvek može ispočetka
jer ako može sunce
ponovo kroz mrak
možemo i mi
to je dokaz.
kroz kišni dan
još sam mlada
mada više ne mogu
po tuđim kućama
treba mi san
i hrana uz vino
preležala sam anginu
ali ne i nepravdu
još me žulja
u nekim danima
kad kiša jako pada
i brisači rade
ali ništa se ne vidi
napolju
u tim danima
kad ne vidim
pomislim
možda sam se prevarila
možda s druge strane
nema ničega
ali onda pred pijacom
lale
u kesi neke žene
podsete me
da je sve savršeno
i da će brzo proći
zainteresovana sam za mali svet
zainteresovana sam
za mali svet
na obodima grada
u izumiranju
ima kuća na ćošku
i masnom farbom piše
bife
zainteresovana sam
za mali svet
koji sedi u tom bifeu
ili na sledećem ćošku
ispred prodavnice
ne mogu više da podnesem
veliki svet oko sebe
plastične automobile
previše odeće
previše zabave
ljude koji se bave sobom
zainteresovana sam
za mali svet
u kom se zna
šta je čovek šta je mućak
a važne stvari se pišu
olovkom u svesku
i zaokružuju na kalendaru
zainteresovana sam dakle
za mali svet
sa malim ljudima
u jutru u podnevu u propadanju
na kraju
pravi život osetim
samo tu
u malom svetu
smisao
uvek je isto.
kraj leta
je najlepši
i najtužniji.
osećam
kako mi stvari
izmiču nepovratno
i postajem kraća
sa svakim kraćim danom.
kad se vraćam s dunava
ima jedna nizbrdica
tu se sjurim biciklom
zatvorim oči
i dok letim
svaki put pomislim
vredi živeti.
ipak vredi.
