„Ja sam došao do neprobojnog zida, do ogromne kamene gromade od granita, glavom sam i nosom uz taj granit i nemoćan sam da taj zid preskočim.
Ta sila, ta neprobojna snaga prepriječila mi se na putu.
Mene zemlja zove…“
Miroslav Krleža, 15. oktobra 1981.
U dve poslednje godine svog dugog i književnoplodnog života, Miroslav Krleža je, u mnogome narušenog zdravlja, gotovo, samozatajno, prekinuo skoro sve svoje društvene i kulturne aktivnosti, te se povukao iz svih zbilja jugoslovenske kulturne scene – u vlastitu osamu svog doma u Zagrebu.
Sa Gvozda – tihe ulice na zagrebačkom Tuškancu – u grad više nije silazio; njemu su dolazili: prijatelji, kolege, poznanici, književnici, novinari.
Poodmaklih godina, umoran, prezasićen, bolestan, sve snažnije je, oštrije, silovitije i doista pesimistički promatrao sav svet oko sebe: dnevnik je prestao pisati godine 1977, od početka sedamdesetih nije objavio niti jedno novo značajnije delo: pesmu, roman, novelu, iliti osobito značajan esej ili pak kuriozan i osebujan kritički prikaz, kako je u svom maniru stvarao; krug bliskih mu saradnika i vernih prijatelja iz godine u godinu se naglo smanjivao i sužavao; i dalje je Krleža bio direktor Leksikografskog zavoda – ali više nije dolazio u svoj ured u Frankopanskoj br. 26, vid mu je rapidno slabio kao i onaj golemi vulkanski književni elan, što je stvorio i u ljudsku civilizaciju doveka utisnuo: Zastave, Banket u Blitvi, Dijalektičkog antibarbarusa, Filipa Latinovića, Balade Petrice Kerempuha, Galiciju, Vučjaka, Areteja – najveća umetnička dela Evrope dvadesetog stoleća skupa sa delima Orvela, Mana, Hesea, Muzila i Hamsuna; a osobito i na koncu Krleža je umetnički i životno utihnuo nakon smrti supruge mu Leposave – Bele Krleže (23. aprila 1981.). Sredinom sedamdesetih godina počela su mu u Sarajevu izlaziti Sabrana djela u pedeset svezaka – Krležin poslednji objavljeni – i nadasve – nepotpuni opus; dobio je ovaj veliki hrvatski i jugoslovenski literata, za pedeset svojih golemih i vulkanskih knjiga sve značajne i najveće nagrade koje jedan genijalni literata može primiti u svojoj zemlji, od svog društva – kao priznanje za svoje umetničko delanje; jer doista, Krleža je na najveća vrata, u najranijoj mladosti, kao najvatreniji meteor, ušao u hrvatsku i jugoslovensku književnost; u književnosti je do zadnjih dana življenja svog avanturistički obitavao i svestrano stvarao, punim plućima! Živeo je Krleža, i gradio je umetnost pera na ovom podneblju najposvećenije, najistrajnije i najsmelije od svih. Miroslav Krleža je posvećeno celi svoj život hrabro stvarao i podizao umetničku literaturu do najviših visina, kao neugasivi, večni i eruptivni vulkan nepresušne snage, dara i smelosti.
Krleža, uz desetine svojih metafizički sugestivnih i velikih dela, dao je najveći učinak da se hrvatska, i jugoslovenska književnost, u dvadesetom stoleću mogu uravnati bez ikakve dvojbe s najvećim onovremenim književnostima evropskih naroda – nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i ruskom književnošću.
No, i takav se erudicijski, dubokoumni i veleumetnički vulkan, jednom, po prirodi stvari, morao, ipak, zagušiti i primaći svome neupitnom kraju.
Teško se Krleža u bolesti svojoj pred smrt kretao, nosio je već duže uza sebe štap i na njega se podupirao, još od zapetljaja creva što je čudom božjim preživeo koncem šezdesetih na odmoru u Sloveniji – u Tržiču, nosio se sa ozbiljnim stomačnim tegobama – čirom i povremenim krvarenjem ulkusa; migrene je dobijao još od rane mladosti, takoreći od dečačkih dana; mračni okupacijski dani (1941-1945) fatalno su postojano i stresno uticali na Krležin uveliko izrabljeni organizam: oboleo je od alopecije (gubitka kose, ćelavosti) i periodontalne bolesti, tačnije – trajnog gubitka zuba; srčana slabost, aritmija, bolovi u kostima, umornost, nepokretnost – samo su prirodno-posledično došli i slepili se na stari, oronuli organizam; Krležini dnevnici s kraja šezdesetih svedoče i o jednoj, sasvim neobičnoj i osobitoj bojazni velikog pisca kojom je u to vreme bio obuzet: kancerofobiji – često, a ponekad i doista uplašeno Krleža je pisao u svojim dnevničkim sveskama o ovoj, za dvadeseti vek, novoj i strašnoj bolesti – u trećoj i četvrtoj knjizi Zastava (hronološki pisanim upravo tokom pedesetih i šezdesetih) Krleža je Presvetlog Mikulu Jurjaveškog na hartiji stvorio kao romanesknu ličnost koja boluje – od „karcinoma duodenuma“. Od kraja četvrtog meseca godine 1981, tačnije od smrti mu voljene supruge Bele, Krležu je gotovo opsesivno počelo obuzimati neprekidno promišljanje o smrti – vlastitoj, Belinoj, davnih smrti dragih prijatelja, saradnika, uopšte – Krleža je postao fatalno svestan svoje trošne zemaljske materije koja se sve više krunila, i tanjila njegove krhke veze s ovozemaljskim životom i svetom; i od ove, za svakog čoveka osobito strašne spoznaje, Krleža se u svome poodmaklom životnom dobu skamenio – imao je tada blizu devedeset godina, bio je vršnjak Crnjanskoga, a godinu je bio mlađi od svoga prijatelja Josipa Broza i kolege mu po peru – Ive Andrića – i svi su oni tada, već – bili mrtvi. Mračna i doista depresivna raspoloženja drmala su Krležin ogroman erudicijski i polemički veleum koji je stvorio osamdeset knjiga, i u velikoj meri ga ispunjavala tamnim mislima poslednjih nekoliko meseci života, nešto više od godinu dana, o tome je pisao obimno i verodostojno, istinito i „iz prve ruke“ Krležin „Eckermann“ – Predrag Matvejević.
Proleća godine 1981, Matvejević je zapisao:
„Tema smrti često je prisutna u Krležinim djelima. U poslijednjoj godini života, osobito nakon smrti Bele Krleže, smrt ga je opsjedala. (…) Na trenutke je imao suze u očima. Pravio sam se da ih ne vidim. Uzdahnuo bi duboko, pa onda dugo šutio. Pušio je ili bacao tek zapaljene cigarete u pepeljaru. (…) Gotovo svaki razgovor s Krležom iz toga vremena doticao se smrti.“[1]
Krležine novele u kojima je S m r t imala tu osobitu i grandioznu počast da nosi naslove ovih velikih i znamenitih dela hrvatske i jugoslovenske književnosti, verovatno su tih dana i noći, nedelja i meseci bile, više no ikada pre, prisutne u Krležinim mislima: Smrt Tome Bakrana, Smrt Franje Kadavera, Smrt bludnice Marije, Smrt Rikarda Harlekinija, Smrt Florijana Kranjčeca, i Hiljadu i jedna smrt.
Matvejević 30. novembra 1981, beleži:
„Krležino je zdravlje počelo u novembru naglo slabiti. Nastupila je prva kriza. Osvanuo je bilten o njegovu zdravstvenom stanju u novinama, koji ga je razljutio. Zatražio je da se više takvi bilteni ne objavljuju. Posle toga se donekle oporavio, ali ne zadugo.“[2]
„Jeste li vidjeli onaj idiotski bilten o mom takozvanom zdravstvenom stanju?“, razgnevio se Krleža pred Matvejevićem.
Tog 30. novembra, Krleža će, rezigniran, izmučen i ophrvan teškom bolešću, utučen svojim ali i opštim stanjem društva, voditi poslednji razgovor sa Predragom Matvejevićem u svome domu na zagrebačkom Tuškancu, i poslednji put će mu kazati:
„Upravo je konstantovano da mi ulcus krvari. Krv se razlijeva po utrobi. Poslijednjih dana me stalno peklo, čim sam nešto stavio u usta povraćao sam. Sad znam od čega.“
Matvejević je toga časa govorio Krleži kako je upravo potpisan ugovor sa švajcarskim uglednim izdavačem L’Age D’Homme za objavu Krležinog putopisa Izlez u Rusiju u Švajcarskoj, a da se i francuski Gallimard nedavno javio s istom molbom za objavu ove knjige u Francuskoj; no, untaoč takvim vestima, Krležu više ništa nije temeljito i opsežno životno-ljudski zanimalo, bio je telesno uništen, duhovno oslabljen i taj se grandiozni i polemički vulkan silovite snage doskoro ugasio:
„Ne znam sluša li me“, sećao se Matvejević. „Sklopio je oči. U poslijednje vrijeme to je češće činio. Onda me pogleda i spomenu Marka Ristića: jesam li možda s Ristićima razgovarao ovih dana? Ovih dana nisam, ali ću ih danas nazvati. (Ristiće je Krleža zvao kad je Bela umirala, želio je da dođu u Zagreb kao nekad dok su drugovali, ali Markovo zdravlje također nije bilo dobro. Nisu doista mogli.) Opet teško diše. Kružim unaokolo pogledom po zidovima goleme starinske kupaonice s nekim neobičnim ogledalom, stolićem ispod njega i ne znam još čim. Osjećam da bih trebao nešto reći.“
Matvejević tiho upita:
„Boli li vas, Krleža?“
Krleža:
„Ja sam sveden na nulu. Potpuno sam potrošen. Na ništici sam.“
Pri oprostu Matvejević je melanholično Krleži rekao:
„Do viđenja, dragi Krleža…“
„Ne budite pritvorni. Nema do viđenja, ovo je zbogom.“
„Ipak, ipak, do viđenja Krleža“.
„Pozdravite vaše. Do viđenja na nebu. Na ne–bu…“[3], uzvratio je Krleža.
Malo docnije, 1. decembra 1981, Krležino zdravlje išlo je jedinim i konačnim putem – onim sa koga nema povratka: celo Krležino biće proživljavalo je svoju zadnju i finalnu katastrofu: nakon krvarenja iz stomaka, nastale su dodatne komlikacije, te je Krleža, palog imuniteta, oboleo i od upale pluća, i nekadašnjeg prazničnog dana (propale građanske Kraljevine Jugoslavije) hitno je prebačen u Bolnicu „dr Mladen Stojanović“, u Vinogradskoj ulici u Zagrebu (negdašnja bolnica „Milosrdnih sestara“, u kojoj je Krleža i 1917, takođe boravio i lečio se od tuberkuloze pluća).
Krleža je za zemaljske zbilje zauvek zatvorio zelene oči svoje uveče 29. decembra 1981, a pokopan je na Mirogoju sledeće 1982. godine; 30. 12. je proglašen danom žalosti u SR Hrvatskoj, a Matvejević se pitao:
„Zašto samo u Hrvatskoj? Za neke manje značajnije ljude bilo je to u cijeloj zemlji.“
Josip Vaništa, bez dvojbe veliki hrvatski i jugoslovenski umetnik, uradio je nekoliko Krležinih crteža iz bolničke postelje – i oni su jedini slikovni trag Krležinih mučnih samrtnih trenutaka; iza kovčega na ukopu, po Matvejevićevom zapisu, nije bilo obitelji, „najpre političke ličnosti“, pa „vojne počasti: lafet i tri plotuna, znakovi kojima se nedisciplinirani pitomac Ludoviceuma nije mogao nadati.“[4]
Kovčeg s Krležinim telom bio je javnosti izložen u prostorijama JAZU, u Zagrebu, a 4. januara 1982, Krleža je pokopan na zagrebačkom Mirogoju. Smrt i pogreb velikog hrvatskog književnika razdvojili su novogodišnji praznici. Pogreb je uživo prenosila TV Zagreb, i po Matvejeviću, Krleža je pokopan kao pučistički general, a ne kao književnik i višestruki kandidat za Nobelovu nagradu – sa počasnim plotunima, državno-vojnim počastima, ukopno-ceremonijalnim „fanfarama“ i hrpom ordenja u uzglavlju kovčega; na pogrebu je bilo nekoliko hiljada ljudi, a Matvejević je zabeležio:
„Primjećeno je da se vrlo malo ljudi zaplakalo, tek poneka žena. Bilo je i znatiželjnika. Ispred mene su išla dvojica, posve odsutnih i nepristalih ovom činu, kakve je Krleža još u davnim danima opisivao: govorili su o tome kako je pre nekoliko dana na pogrebu jednog bivšeg člana CK (smjenjenog 1971–1972) bilo mnogo više svijeta. Vjerovatno je i bilo.“
Na crno-mermernoj grobnici u obliku bogumilskog stećka iz bosanskog trinaestog stoleća, po Krležinoj želji i u projektu arhitekte Nikšića, na zagrebačkom Mirogorju, belim je slovima uklesano:
K R L E Ž A
BELA rođ. KANGRGA 1896 ∙ 1981
MIROSLAV 1893 ∙ 1981
A okolo, vani, na zraku, gde slavuji svoju pesmu pevaju, sve je kao u Krležinoj Uskrsnoj pjesmi:
„…Zelene zastave vise po šumama božjim, i breskve pale cvjetove ko skrlet-oganj kadnila, i pseta ližu mlazove toplih mirisnih zona kroz koje plovi kugla naša samotna.
I pseta laju i voda srebren-klokot allegretto zvoni – i sve je svijetli sveti uskrsni trijumf!“
[1]Predrag Matvejević, Razgovori s Krležom, Beograd, BIGZ, 1987, 211. str.
[2]Isto, 221 str.
[3]Isto, 224 str.
[4]Isto, 227 str.
