04/12/2021
Pretraga
Aleksa Đukanović, Stari vučjak na koncu svoje balade (Poslednja bdenja Miroslava Krleže)

Aleksa Đukanović, Stari vučjak na koncu svoje balade (Poslednja bdenja Miroslava Krleže)

„Ja sam došao do neprobojnog zida, do ogromne kamene gromade od granita, glavom sam i nosom uz taj granit i nemoćan sam da taj zid preskočim.
Ta sila, ta neprobojna snaga prepriječila mi se na putu.
Mene zemlja zove…“

Miroslav Krleža, 15. oktobra 1981.

U dve poslednje godine svog dugog i književnoplodnog života, Miroslav Krleža je, u mnogome narušenog zdravlja, gotovo, samozatajno, prekinuo skoro sve svoje društvene i kulturne aktivnosti, te se povukao iz svih zbilja jugoslovenske kulturne scene – u vlastitu osamu svog doma u Zagrebu.

Sa Gvozda – tihe ulice na zagrebačkom Tuškancu – u grad više nije silazio; njemu su dolazili: prijatelji, kolege, poznanici, književnici, novinari.

Poodmaklih godina, umoran, prezasićen, bolestan, sve snažnije je, oštrije, silovitije i doista pesimistički promatrao sav svet oko sebe: dnevnik je prestao pisati godine 1977, od početka sedamdesetih nije objavio niti jedno novo značajnije delo: pesmu, roman, novelu, iliti osobito značajan esej ili pak kuriozan i osebujan kritički prikaz, kako je u svom maniru stvarao; krug bliskih mu saradnika i vernih prijatelja iz godine u godinu se naglo smanjivao i sužavao; i dalje je Krleža bio direktor Leksikografskog zavoda – ali više nije dolazio u svoj ured u Frankopanskoj br. 26, vid mu je rapidno slabio kao i onaj golemi vulkanski književni elan, što je stvorio i u ljudsku civilizaciju doveka utisnuo: Zastave, Banket u Blitvi, Dijalektičkog antibarbarusa, Filipa Latinovića, Balade Petrice Kerempuha, Galiciju, Vučjaka, Areteja – najveća umetnička dela Evrope dvadesetog stoleća skupa sa delima Orvela, Mana, Hesea, Muzila i Hamsuna; a osobito i na koncu Krleža je umetnički i životno utihnuo nakon smrti supruge mu Leposave – Bele Krleže (23. aprila 1981.). Sredinom sedamdesetih godina počela su mu u Sarajevu izlaziti Sabrana djela u pedeset svezaka – Krležin poslednji objavljeni – i nadasve – nepotpuni opus; dobio je ovaj veliki hrvatski i jugoslovenski literata, za pedeset svojih golemih i vulkanskih knjiga sve značajne i najveće nagrade koje jedan genijalni literata može primiti u svojoj zemlji, od svog društva – kao priznanje za svoje umetničko delanje; jer doista, Krleža je na najveća vrata, u najranijoj mladosti, kao najvatreniji meteor, ušao u hrvatsku i jugoslovensku književnost; u književnosti je do zadnjih dana življenja svog avanturistički obitavao i svestrano stvarao, punim plućima! Živeo je Krleža, i gradio je umetnost pera na ovom podneblju najposvećenije, najistrajnije i najsmelije od svih. Miroslav Krleža je posvećeno celi svoj život hrabro stvarao i podizao umetničku literaturu do najviših visina, kao neugasivi, večni i eruptivni vulkan nepresušne snage, dara i smelosti.

Krleža, uz desetine svojih metafizički sugestivnih i velikih dela, dao je najveći učinak da se hrvatska, i jugoslovenska književnost, u dvadesetom stoleću mogu uravnati bez ikakve dvojbe s najvećim onovremenim književnostima evropskih naroda – nemačkom, engleskom, francuskom, italijanskom i ruskom književnošću.

No, i takav se erudicijski, dubokoumni i veleumetnički vulkan, jednom, po prirodi stvari, morao, ipak, zagušiti i primaći svome neupitnom kraju.

 Teško se Krleža u bolesti svojoj pred smrt kretao, nosio je već duže uza sebe štap i na njega se podupirao, još od zapetljaja creva što je čudom božjim preživeo koncem šezdesetih na odmoru u Sloveniji – u Tržiču, nosio se sa ozbiljnim stomačnim tegobama – čirom i povremenim krvarenjem ulkusa; migrene je dobijao još od rane mladosti, takoreći od dečačkih dana; mračni okupacijski dani (1941-1945) fatalno su postojano i stresno uticali na Krležin uveliko izrabljeni organizam: oboleo je od alopecije (gubitka kose, ćelavosti) i periodontalne bolesti, tačnije – trajnog gubitka zuba; srčana slabost, aritmija, bolovi u kostima, umornost, nepokretnost – samo su prirodno-posledično došli i slepili se na stari, oronuli organizam; Krležini dnevnici s kraja šezdesetih svedoče i o jednoj, sasvim neobičnoj i osobitoj bojazni velikog pisca kojom je u to vreme bio obuzet: kancerofobiji – često, a ponekad i doista uplašeno Krleža je pisao u svojim dnevničkim sveskama o ovoj, za dvadeseti vek, novoj i strašnoj bolesti – u trećoj i četvrtoj knjizi Zastava (hronološki pisanim upravo tokom pedesetih i šezdesetih) Krleža je Presvetlog Mikulu Jurjaveškog na hartiji stvorio kao romanesknu ličnost koja boluje – od „karcinoma duodenuma“. Od kraja četvrtog meseca godine 1981, tačnije od smrti mu voljene supruge Bele, Krležu je gotovo opsesivno počelo obuzimati neprekidno promišljanje o smrti – vlastitoj, Belinoj, davnih smrti dragih prijatelja, saradnika, uopšte – Krleža je postao fatalno svestan svoje trošne zemaljske materije koja se sve više krunila, i tanjila njegove krhke veze s ovozemaljskim životom i svetom; i od ove, za svakog čoveka osobito strašne spoznaje, Krleža se u svome poodmaklom životnom dobu skamenio – imao je tada blizu devedeset godina, bio je vršnjak Crnjanskoga, a godinu je bio mlađi od svoga prijatelja Josipa Broza i kolege mu po peru – Ive Andrića – i svi su oni tada, već – bili mrtvi. Mračna i doista depresivna raspoloženja drmala su Krležin ogroman erudicijski i polemički veleum koji je stvorio osamdeset knjiga, i u velikoj meri ga ispunjavala tamnim mislima poslednjih nekoliko meseci života, nešto više od godinu dana, o tome je pisao obimno i  verodostojno, istinito i „iz prve ruke“ Krležin „Eckermann“ – Predrag Matvejević.

Proleća godine 1981, Matvejević je zapisao:

„Tema smrti često je prisutna u Krležinim djelima. U poslijednjoj godini života, osobito nakon smrti Bele Krleže, smrt ga je opsjedala. (…) Na trenutke je imao suze u očima. Pravio sam se da ih ne vidim. Uzdahnuo bi duboko, pa onda dugo šutio. Pušio je ili bacao tek zapaljene cigarete u pepeljaru. (…) Gotovo svaki razgovor s Krležom iz toga vremena doticao se smrti.“[1]

Krležine novele u kojima je  S m r t  imala tu osobitu i grandioznu počast da nosi naslove ovih velikih i znamenitih dela hrvatske i jugoslovenske književnosti, verovatno su tih dana i noći, nedelja i meseci bile, više no ikada pre, prisutne u Krležinim mislima: Smrt Tome Bakrana, Smrt Franje Kadavera, Smrt bludnice Marije, Smrt Rikarda Harlekinija, Smrt Florijana Kranjčeca, i Hiljadu i jedna smrt.

Matvejević 30. novembra 1981, beleži:

„Krležino je zdravlje počelo u novembru naglo slabiti. Nastupila je prva kriza. Osvanuo je bilten o njegovu zdravstvenom stanju u novinama, koji ga je razljutio. Zatražio je da se više takvi bilteni ne objavljuju. Posle toga se donekle oporavio, ali ne zadugo.“[2]

„Jeste li vidjeli onaj idiotski bilten o mom takozvanom zdravstvenom stanju?“, razgnevio se Krleža pred Matvejevićem.

Tog 30. novembra, Krleža će, rezigniran, izmučen i ophrvan teškom bolešću, utučen svojim ali i opštim stanjem društva, voditi poslednji razgovor sa Predragom Matvejevićem u svome domu na zagrebačkom Tuškancu, i poslednji put će mu kazati:

„Upravo je konstantovano da mi ulcus krvari. Krv se razlijeva po utrobi. Poslijednjih dana me stalno peklo, čim sam nešto stavio u usta povraćao sam. Sad znam od čega.“

Matvejević je toga časa govorio Krleži kako je upravo potpisan ugovor sa švajcarskim uglednim izdavačem L’Age D’Homme za objavu Krležinog putopisa Izlez u Rusiju u Švajcarskoj, a da se i francuski Gallimard nedavno javio s istom molbom za objavu ove knjige u Francuskoj; no, untaoč takvim vestima, Krležu više ništa nije temeljito i opsežno životno-ljudski zanimalo, bio je telesno uništen, duhovno oslabljen i taj se grandiozni i polemički vulkan silovite snage doskoro ugasio:

„Ne znam sluša li me“, sećao se Matvejević. „Sklopio je oči. U poslijednje vrijeme to je češće činio. Onda me pogleda i spomenu Marka Ristića: jesam li možda s Ristićima razgovarao ovih dana? Ovih dana nisam, ali ću ih danas nazvati. (Ristiće je Krleža zvao kad je Bela umirala, želio je da dođu u Zagreb kao nekad dok su drugovali, ali Markovo zdravlje također nije bilo dobro. Nisu doista mogli.) Opet teško diše. Kružim unaokolo pogledom po zidovima goleme starinske kupaonice s nekim neobičnim ogledalom, stolićem ispod njega i ne znam još čim. Osjećam da bih trebao nešto reći.“

Matvejević tiho upita:

„Boli li vas, Krleža?“

Krleža:

„Ja sam sveden na nulu. Potpuno sam potrošen. Na ništici sam.“

Pri oprostu Matvejević je melanholično Krleži rekao:

„Do viđenja, dragi Krleža…“

„Ne budite pritvorni. Nema do viđenja, ovo je zbogom.“

„Ipak, ipak, do viđenja Krleža“.

„Pozdravite vaše. Do viđenja na nebu. Na ne–bu…“[3], uzvratio je Krleža.

Malo docnije, 1. decembra 1981, Krležino zdravlje išlo je jedinim i konačnim putem – onim sa koga nema povratka: celo Krležino biće proživljavalo je svoju zadnju i finalnu katastrofu: nakon krvarenja iz stomaka, nastale su dodatne komlikacije, te je Krleža, palog imuniteta, oboleo i od upale pluća, i nekadašnjeg prazničnog dana (propale građanske Kraljevine Jugoslavije) hitno je prebačen u Bolnicu „dr Mladen Stojanović“, u Vinogradskoj ulici u Zagrebu (negdašnja bolnica „Milosrdnih sestara“, u kojoj je Krleža i 1917, takođe boravio i lečio se od tuberkuloze pluća).

Krleža je za zemaljske zbilje zauvek zatvorio zelene oči svoje uveče 29. decembra 1981, a pokopan je na Mirogoju sledeće 1982. godine; 30. 12. je proglašen danom žalosti u SR Hrvatskoj, a Matvejević se pitao:

 „Zašto samo u Hrvatskoj? Za neke manje značajnije ljude bilo je to u cijeloj zemlji.“

Josip Vaništa, bez dvojbe veliki hrvatski i jugoslovenski umetnik, uradio je nekoliko Krležinih crteža iz bolničke postelje – i oni su jedini slikovni trag Krležinih mučnih samrtnih trenutaka; iza kovčega na ukopu, po Matvejevićevom zapisu, nije bilo obitelji, „najpre političke ličnosti“, pa „vojne počasti: lafet i tri plotuna, znakovi kojima se nedisciplinirani pitomac Ludoviceuma nije mogao nadati.“[4]

Kovčeg s Krležinim telom bio je javnosti izložen u prostorijama JAZU, u Zagrebu, a 4. januara 1982, Krleža je pokopan na zagrebačkom Mirogoju. Smrt i pogreb velikog hrvatskog književnika razdvojili su novogodišnji praznici. Pogreb je uživo prenosila TV Zagreb, i po Matvejeviću, Krleža je pokopan kao pučistički general, a ne kao književnik i višestruki kandidat za Nobelovu nagradu – sa počasnim plotunima, državno-vojnim počastima, ukopno-ceremonijalnim „fanfarama“ i hrpom ordenja u uzglavlju kovčega; na pogrebu je bilo nekoliko hiljada ljudi, a Matvejević je zabeležio:

„Primjećeno je da se vrlo malo ljudi zaplakalo, tek poneka žena. Bilo je i znatiželjnika. Ispred mene su išla dvojica, posve odsutnih i nepristalih ovom činu, kakve je Krleža još u davnim danima opisivao: govorili su o tome kako je pre nekoliko dana na pogrebu jednog bivšeg člana CK (smjenjenog 1971–1972) bilo mnogo više svijeta. Vjerovatno je i bilo.“

Na crno-mermernoj grobnici u obliku bogumilskog stećka iz bosanskog trinaestog stoleća, po Krležinoj želji i u projektu arhitekte Nikšića, na zagrebačkom Mirogorju, belim je slovima uklesano:

K R L E Ž A

BELA rođ. KANGRGA 1896 ∙ 1981

MIROSLAV 1893 ∙ 1981

A okolo, vani, na zraku, gde slavuji svoju pesmu pevaju, sve je kao u Krležinoj Uskrsnoj pjesmi:

„…Zelene zastave vise po šumama božjim, i breskve pale cvjetove ko skrlet-oganj kadnila, i pseta ližu mlazove toplih mirisnih zona kroz koje plovi kugla naša samotna.
I pseta laju i voda srebren-klokot allegretto zvoni – i sve je svijetli sveti uskrsni trijumf!“


[1]Predrag Matvejević, Razgovori s Krležom, Beograd, BIGZ, 1987, 211. str.

[2]Isto, 221 str.

[3]Isto, 224 str.

[4]Isto, 227 str.

booke.hr

U književnom časopisu booke.hr publici pružamo kvalitetne radove pjesnika, pisaca i književnika iz Hrvatske i susjednih zemalja. Uz Blitz vijesti, kritiku i kolumnu, našim ćemo gostima postavljati pitanja izbjegavajući standardne, po shemi vođene razgovore, te i na taj način promovirati kulturne vrijednosti, promicati ih i poticati svoju publiku na povezivanje, razvijanje dijaloga i razmjenu mišljenja.

Kontakt