27/09/2020
Pretraga
Danijela Repman, Formula za izračunavanje obima kruga

Danijela Repman, Formula za izračunavanje obima kruga

(Priča Formula za izračunavanje obima kruga dio je zbirke kratkih priča u rukopisu Zidovi za poneti.)

            B. je u mladosti bio lepuškasti talentovani fudbaler sa nekoliko dobrih ugovora, debelim novčanikom kojim je nadomeštao nedostatak visine i karijerom u usponu. Voleo je noćni život i oskudno odevene zgodne klinke razvaljene od alkohola. Neprospavane noći. Pijane noći. Neon. Lake droge. Luksuzne hotelske sobe sa mini-barom. Šampanjac uronjen u dekorativni led sa zaleđenim laticama cveća. Dizajnerske sunčane naočare. Prsten na malom prstu. Robusne ručne časovnike od plemenitih metala koji pored tačnog vremena pokazuju i orbitalnu fazu meseca. Unikatne šnale za kravate. Kubanske cigare i viski sa ledom. Kožne italijanske cipele. Ulje u kosi. Personalizovane gravirane tabakere. Skupe parfeme sa notom kedra. Sportske automobile sa stavom. One uglancane do visokog sjaja. Erotične. Automobile koji ržu i dižu prašine. Koji imaju mišiće. One zajebane.

            Ali, voleo je i kocku.

            Dvadesetak godina kasnije, u petoj deceniji života, B. je oniži ostareli debeljko, koji nakon dugih devet sati na poslu magacionera u hladnjači lokalnog biznismena, ispija pivo u prvoj kafani na putu do kuće. Ne žuri. Svakako, kod kuće ga niko ne čeka. Živi sa ocem, ali kao da živi sam. Pre par godina, nakon smrti supruge, njegov otac je prestao da nosi aprat za sluh i više uopšte ne razgovaraju. Starac dane provodi u pomnom rešavanju ukrštenih reči i izučavanju nekoliko debelih enigmatskih rečnika, ne gledajući ni kada B. odlazi, ni kada dolazi.

            Ali B. je zauzeo stav. To ga ne dotiče. B. je uspešno demistifikovao život. Priljubio stopala uz tlo. Uvek nastupa sa istančanom dozom ironije. Uveren je da mu je sve jasno. Odavno više ne razmišlja o svojoj svrhovitosti. Smislu. Sreći. Oslobodio se krize identiteta. Ne traga. Uspešno je ukrotio sebe. Uštrojio. Ne odlazi više kod siromašnih ćoškara u zabitim kvartovima grada. Ne koristi parfeme i ulje za kosu. Ne nosi sat. Više ne oblikuje bradu kod brice. Pustio je zulufe. Stomak. Zapatio je afričke ljubičice na kuhinjskom prozoru i gljivice za nožnom palcu. Reumu u levom ramenu. Šećer mu je na gornjoj granici, a holesterol povišen. Prestao je da ide kod zubara. Retko kupuje garderobu. Nove su mu samo naočare za čitanje. Ali svaki put kada bi sabrao dva i dva, nešto dodao, a nešto oduzeo, zaključio bi ne da je srećan, već da nije nesrećan. Pomirio se sa onim što ima i onim što nema. Navikao se da živi u oskudici. Suzdržano i skromno. Zato ne pije mnogo i često, ali ako se ukaže prilika da ga neko počasti pićem ili skupom cigaretom, nikada neće odbiti.  

            Danas je gazda kafane dobio prvo unuče i to je bila prilika da B. na tuđi račun pije celo popodne. Oko devet uveče je i pored tolikog pića osetio glad, teatralno je odložio dnevne novine koje je uspeo da pročita u celosti i krenuo kući. Čitanje novina za njega je fetiš. B. redovno puni glavu smećem. Mali marginalni konzument kričave hiperprodukcije senzacionalizma. Zato mu u kvazitumačenju dnevno-političkih tema i analizi fudbalskih utakmica i transfera igrača nema premca. Tome bi trebalo dodati i pisanje loše haiku poezije, jezičku elokventnost, površno poznavanje filozofije, istorije, horoskopa i zanimljivih činjenica iz matematike koje je predano učio napamet. On zna, na primer, da je nula jedini arapski broj koji se ne može napisati rimskim cifrmama, broj π beskonačan i da je naziv kalkulator nastao od grčke reči za šljunak. B.je odavno prigrlio taj klasični kliše ogorčenog starog kafanskog momka sa širokim rasponom tema za priču. I ne pomera se.

            Međutim, B. je po nečemu ipak poseban. Od svoje desete godine nije usnio nijedan jedini san. Neko vreme je bio uveren da ipak sanja, ali da se ne seća tih snova. Zato bi ujutru ležao budan u krevetu i pokušavao da pročešlja sve misli koje su mu se vrzmale po glavi, ne bi li ga neka od njih podstakla da se priseti. Ipak, nijednom nije uspeo, pa se posle nekog vremena pomirio sa time da je on čovek koji uopšte ne sanja. Ovu svoju posebnost je izostavljao tokom polupijanih hvalisanja u kafani. Više je voleo da nepoznate ljude fascinira haiku poezijom, zanimljivostima iz matematike i samo njemu jasnim opservacijama o neoliberalnom kapitalizmu, bankarskom establišmentu, monopolizmu i degradaciji javnog diskursa obespravljene radničke klase.

            Da li zbog pijanstva ili što je to veče legao u krevet nakon obilne večere, B. je posle dugih trideset pet godina konačno usnio san. U snu, kao i na javi, sedi za kafanskim stolom i pije špricer. U rukama su mu dnevne novine. On ih lista i letimično pregleda naslove. Svi su uobičajeni, osim onoga na petoj strani, gde neobično velikim slovima piše nešto što ne uspeva da pročita. On razaznaje svako slovo, svaki slog, ali kada treba da ih spoji u reč – ne uspeva mu. B. zato traži traži olovku od konobara, cepa mali komad novinskog papira sa margine i prepisuje slovo po slovo. Ni sa cedulje ne uspeva da pročita naslov, ali je ipak odlaže u pregradu novčanika sa planom da kasnije ponovo pokuša. I potom se budi. 

            Kada je širom otvorio oči i shvatio da je upravo sanjao, bio je istovremeno i zbunjen, i zadivljen, i uzbuđen. Odavno se nije probudio tako srećan. Neko vreme je još zurio u tavanicu u polumraku. Hteo je da se opet i opet priseti svakog detalja. Čim je ustao iz kreveta uzeo je papir i olovku u ruke i počeo da pravi opsežnu mapu uma svog sna, pomno čitajući i upisujući tumačenja koja je pronašao u različitim online sanovnicima. Detaljno je protumačio šta znači sanjati kafanu, novine, brojeve, olovku, konobara, zapisivati, čitati… Nakon dva sata je izgubio strpljenje i digao ruke od uzaludnog posla, zaključio da uprošćena i jednolinijska tumačenja samo banalizuju istinsko značenje sna, pa se uputio u kafanu da popije prvu jutarnju kafu i nanovo promisli.

            Kafana je bila zatvorena iako je bila subota. Vlasnik je juče previše puta nazdravio i danas nije bio u stanju da otvori. Obeznanjen je spavao na spratu iznad kafane u odelu i cipelama, a kroz odškrinut prozor dolazio je zvuk dubokog hrkanja. B. je zato seo na klupu dečijeg igrališta u blizini i letimično pregledao naslove današnjih dnevnih novina koje je usput kupio. Kao i uvek, pažnju su mu privukli naslovi crne hronike. Izdvajao se onaj o filmskoj poteri hapšenja jednog sveštenika (koji u tom momentu nije nosio mantiju) i njegovog prijatelja (bivšeg veroučitelja obučenog u žensku garderobu), uhvaćenih tokom krijumčarenja droge. Otvorila se i nova fabrika zvona za bicikle koja će zapošljavati 135 radnika i, po uveravanju predsednika zemlje, doprineće ubrzanom privrednom rastu i razvoju kakav do sada nije viđen u istoriji čovečanstva. Posvetio je nešto više vremena naslovima na petoj strani, jer bio je to broj stranice koju je sanjao, ali tu nije pronašao baš ništa što bi mogao da poveže sa snom pa je ostavio novine na klupi za nekog od slučajnih prolaznika, poklopivši ih kamenom da ih ne odnese vetar koji je besneo od ranog jutra.

            B. je zaključio da bi značenja trebalo tražiti na sasvim neuobičajenim mestima, kao što se navodi u naučno-popularnom članku o zagonetki o devet tačaka, koji je nedavno čitao. Dakle, trebalo je izaći iz kutije, prigrliti sve netipičnosti i nelogičnosti i spojiti nespojivo. Uz nepokolebljivu spremnost da pronađe odgovor, ova konstatacija ga je dovela do iscrpljujućeg pešačenja tokom dana. Besomučno je šetao gradom gledajući izloge lokalnih prodavnica obuće i odeće, nasumično je kupio dve knjige u knjižari (bile su to Makrame u vašem domu i Robin Hud), pročitao sve naslove na bioskopskim i pozorišnim plakatima, reklame na bilbordima pored kojih je prošao, pohvatao je i krajičkom uha delove razgovora nekih prolaznika, pokušao da protumači zvukove koji su dopirali sa različitih strana, analizirao registarske tablice automobila koji su prolazili, čak i stihove pesme koju je u gradskom parku pevao neki momak uz gitaru… Nažalost, potraga za znakom koji bi pomogao da protumači san nije urodila plodom.

            Po povratku kući odlučio je da još jednom prođe pored one klupe na kojoj je ostavio novine. Tamo je sedeo starac beskućnik i pažljivo ih čitao, neprestano podižući naočare sa vrha nosa. Bio je previše toplo obučen za jedan sunčani majski dan, a pored nogu mu je stajao prljavi jutani džak napunjen do pola. Starac je sporo i čujno disao kroz nos, povremeno praveći pauze da bi se glasno nakašljao. B. sede do njega i započe razgovor:

            – Računao sam na vas.

            Starac na trenutak prekide čitanje, pogleda ga obazrivo, odluči da ga ignoriše, pa nastavi da čita.

            B. je i dalje sedeo pored njega.

            – Kažem, računao sam na vas – ponovi nešto glasnije.

            Starac ovoga puta spusti novine na butine i okrete se prema njemu sa spuštenim obrvama:

            – Nisam gluv. Čuo sam i prvi put šta si rekao.

            Bila je ovo neprijatna situacija, ali B. je znao da ne sme odustati.

            – Ne bih da dužim, ali ja sam jutros ostavio tu ove novine koje upravo čitate i baš sam se nadao da će nekome poslužiti.

            – Pa poslužile su samo delimično. Nedostaje čitav jedan list. To su ti peta i šesta strana, i vidiš, spojene su sa dvadeset trećom i dvadeset četvrtom. Sad ne mogu da pročitam vesti iz kulture i male oglase. A možda je pisalo baš nešto vrlo važno.

            B.  je bio oduševljen što starac pominje upravo petu stranicu. Peta stranica jeste bila važna. I to što starac govori nikako nije mogla biti puka slučajnost.

            – Ali imam ja rešenje za to. Našao sam ovaj stari udžbenik iz matematike, pa ću iscepiti iz njega stranu koja nedostaje i staviću je u novine – reče starac samouvereno i saže se da dohvati džak.

            Izvadi udžbenik, prelista ga i iscepi list sa petom i šestom stranom pa mu je pruži.

            – Evo, tu sad piše – reče uverljivo, lupkajući po papiru kažiprstom žutim od pušenja duvana.

            – Šta piše? – upita B. zadivljen čudom koje se upravo događalo.

            – Otkud ja znam. Pročitaj. Vidiš valjda, piše ti kako se računa obim kruga – reče starac.

            – Obim kruga?

            – Pa da, piše ti formula.

            B. podiže obrve iznenađeno i upita:

            – Šta ja da radim sa tom formulom? Za šta ta formula može da mi posluži?

            – A zašto misliš da bih ja to mogao da znam?

            B. ništa nije rekao. Ovlaš je poravnao novine, preklopio ih i spustio na klupu.

            – Imaš li jednu cigaretu? – upita ga je starac prepipavajući džepove.

            B. klimnu glavom i pruži starcu pola paklice koje je imao.

            Starac razvuče usne u širok osmeh.

            – Bez leba mogu da živim, ali bez cigara ni-ka-ko.

            A zatim ga povuče za rukav i svečano nastavi:

            – Dođi bliže da ti kažem nešto u poverenju. Otkriću ti veliku tajnu. Ja… Ja umem da pravim najlepše i najveće kolutove dima na svetu. Ja sam prvak sveta u tome. I vidi ovo! Dok to radim mogu da stojim naslonjen na svetlost i brojim u sebi.

            B. se nasmejao. Bilo je više nego jasno da ga je noćašnji san odveo u ćorsokak.

            Nošen tim mislima odsutno je posmatrao kako vetar menja pravac i razbacuje listove novina na sve strane. Pomislio je da bi ipak trebalo, za svaki slučaj, uhvatiti onaj iscepani list iz udžbenika matematike pre nego što padne u obližnju lokvu vode. I najednom mu se učini da je čuo glasan zvuk sudijske pištaljke. Na licu mu je zatitrao osmeh i B. je iznenada potrčao lakim korakom mladića koji se svim srcem sprema da zakuca loptu u protivnički go, nošen nekim novim ushićenjem i neopisivom radošću. I tih nekoliko koraka bilo je dovoljno da shvati koliko dugo nije trčao, disao punim plućima i uživao u životu. Dovoljno da shvati koliko je protraćio dana, meseci i godina. Koliko dugo je kažnjavao sebe i poricao snove o slobodi.

            I namah se setio činjenica koje je pre uporno pokušavao da zapamti od reči do reči, a sada su se činile potpuno besmislenim: od svih geometrijskih oblika koji imaju istu površninu, krug ima najmanji obim, a od svih geometrijskih oblika koji imaju isti obim, krug ima najveću površinu. Bio je zgrožen koliko je dugo stajao u mestu. Kopnio. Propadao. Koliko dugo je potcenjivao svoje ruke i noge. Celo telo. Bilo je nepravedno što se već u sledećem trenutku spremao da oseti tupi udarac svog temena o oštri betonski ivičnjak. Padao je! Dugo i sporo! Padao je i bilo mu je jasno da je napravio glupu početničku grešku. Trebao je pretpostaviti da će se saplesti o tešku metalnu nogu klupe. Da će se saplesti i pasti! Dobri igrači su uvek u punoj fizičkoj i mentalnoj spremi i ništa im ne može promaći! Dobri igrači ne prave greške! Dobri igrači imaju taktiku! Dobri igrači uvek razmišljaju par koraka unapred! U momentu dok je gubio svest, razmišljao je kako je besmisleno što se vreme ne može vratiti unazad i dobiti šansa da se ponovi poslednji korak.

            Starac je iz džepa kaputa izvadio orah u ljusci i počeo ga snažno udarati kamenom. B. je slušao kako mu se taj zvuk uduplava u ušima, a potom lagano stišava. Trenutak kasnije vetar je stao, starac je mirno zapalio cigaretu i vazduhom su zaplovili najpravilniji kolutovi dima na svetu. Bili su nezamislivo lepi, jasnih ivica, mlečno-prozračni, a toliko precizni da su mogli poslužiti kao primer u zadatku iz računanja obima kruga, iako su kolutovi dima nešto što nastane za tren, a potom se istopi u vazduhu kao da nikada nije ni postojalo.

booke.hr

Na portalu booke.hr publici pružamo kvalitetne radove pjesnika, pisaca i književnika iz Hrvatske i susjednih zemalja. Uz Blitz vijesti, kritiku, kolumnu i zanimljivosti iz svijeta knjige naši će gosti odgovarati na katkad uvrnuta, neobična i politički nekorektna pitanja. Izbjegavat ćemo standardne, po shemi vođene razgovore, te i na taj način promovirati kulturne vrijednosti, promicati ih i poticati svoju publiku na povezivanje, razvijanje dijaloga i razmjenu mišljenja.