Ispred prodavnice suvenira, na dugačkim stepenicama, ćutali su kao zaliveni. Terasa Albertine pružala im je pogled na zgradu Opere i hotel Zaher, između kojih je kloparao fijaker pun japanskih turista. U niskim oblacima iznad grada kao da su se smešali krv i mleko. Tog jutra su najavili mogućnost grada. Novembar je, ovako duboko u kontinentu, bio još strašniji nego u Beogradu. Branka je na sebi imala skoro sve što je ponela, kod Danijela u stanu je ostala samo pidžama i nešto malo kozmetike. Iza njih, na staklenim ulaznim vratima, izobličena glava Džordža Dajera, ljubavnika slavnog slikara Fransisa Bejkona, gledala ih je svojim nemogućim očima. Na plakatu je pisalo RETROSPEKTIVA i Branka i Danijel su potrošili sate lutajući hodnicima muzeja, vraćajući se u prošlost.
Došla je kod njega dva dana ranije, prvi put se obrela u Beču, posle više od decenije se uopšte našla izvan granica svoje zemlje, a da će uživo videti slike Fransisa Bejkona – na to nije ni pomišljala. Beogradski muzeji uglavnom nisu radili, druga reč je tamo bila večito aktuelna: rekonstrukcija. Ta reč znači da sadašnjost ne valja, dok retrospektiva podrazumeva da je sa sadašnjošću sve u redu čim postoji luksuz reminiscencije, svođenja računa, zaokruživanja priče. Njen život je, baš kao ti muzeji, već godinama u rekonstrukciji. Najstarija koje se sećala nastupila je onog dana kad je Danijel otišao. Misao o tome da je ostavljena trebalo je nekako podupreti, od nje napraviti nešto sa čim je moglo da se živi. I uspela je. Usput je bilo još nekoliko rekonstrukcija – posla, roditelja, prijatelja, stavova, prihoda i rashoda – ali nijedna, priznala je to sebi, nije bila snažna kao prva. Ako je nju preživela, preživeće i ostale.
Danijel je šmrknuo na hladnom vetru i podigao kragnu kaputa. To je verovatno bio mig kojim joj je nagoveštavao da želi da se vrate u stan u kojem je ona bila stranac, gost, ali odbila je da reaguje na signale. Još jednom je osmotrila plakat za izložbu. Kad je planirala put, po njegovom pozivu, nije znala da se u gradu održava takvo nešto. To je saznala čim je stigla, želeo je da je iznenadi. „Istoričarka umetnosti u zemlji bez muzeja“, osmehnuo se i pružio joj kartu. „Malo engleske pederastije u srcu Habzburške monarhije.“ Prihvatila je kartu, ali sada, dok je s visine posmatrala bečke konje kako kenjaju u korpe okačene ispod repova, poništena karta ju je žuljala u džepu pantalona. Nije trebalo da dođe. Nije trebalo da padne na njegov pritvoran osmeh. Je li mislio da će mu biti zahvalna? Da li je stvarno smatrao da će je tako lako kupiti? Fransis Bejkon? Otac budućeg slikara je svojevremeno gajio konje i dresirao ih, i, kad je provalio da mu se mili Fransis kara s konjušarima, naredio je da ga izbičuju. Znala je to. Naravno da je znala. Nije imala priliku da to nekom prenese, pošto njeni dotadašnji poslovi nisu imali veze sa strukom, ali sećala se. Mogla je da rekonstruiše Bejkonov život u tri ujutro, kad bi za tim bilo potrebe. Kad bi joj to neko tražio, pa možda i platio. Ali to ne može da bude Danijel. Nipošto ne on.
„Hajdemo odavde“, promumlao je u kragnu kaputa, izgubivši strpljenje. „Mislio sam da će ti se dopasti.“ U retrospektivi, postojale su bar dve prilike kad je izgovorio sličnu, ako ne i istu rečenicu. Jednom je to bilo na samom početku, u krevetu, kad je, okrenuvši je na bok, ušao u nju s leđa, ali ne tamo gde je očekivala. Zabolelo je kao ubod stotine igala, skočila je s kreveta i vrisnula, preneražena. Njegov pokušaj da se izvini bio je nespretan, mumlao je i odvraćao pogled od nje: sad se pitala da li je to bila istinska smušenost ili poza koja je trebalo da ga iskupi. Drugi put je to bilo za trogodišnjicu veze, kad je organizovao žurku iznenađenja. I ona je spremila iznenađenje: bilo je proleće i došla je kod njega u laganom mantilu ispod kojeg je nosila samo gaćice. Prijatelji, uglavnom njegovi, iskočili su iza nameštaja sipajući po njoj konfete i šampanjac. Uvaljana tako u slavljenički katran i perje, celo veče je ostala zakopčana do grla.
Kad joj je pre dvadeset godina rekao da ne može više da izdrži, nije je pozvao da pođe s njim. „Treba mi nov početak“, ponudio je kao objašnjenje i iselio se iz stana, grada, zemlje. „Ne mogu više da živim u ovom svinjcu“, rekao je i ona se godinama pitala na šta je tačno mislio. U Beču, istina, nije bilo svinja. Bilo je konja, Japanaca i Fransisa Bejkona. A kobasice su rasle na drveću.
„Znaš li da je on dva dana krio samoubistvo svog dečka kako bi na miru otvorio svoju veliku parisku izložbu?“, pitala je, ali predugo je to trajalo, na pola rečenice je ostala bez daha i bila je sigurna da je Danijel ne razume. Međutim, pokazao je rukom na plakat, na Džordža Dajera, koji je završio mrtav na hotelskoj klozetskoj šolji usred Grada svetlosti. „Kakve to veze ima?“
„Ima“, brecnula se i sopstveni glas joj je zazvučao kao lavež. „Zataškao je smrt prijatelja, smrt ljubavnika. Zarad komfora. Dva dana je leš ležao u hotelskom toaletu pre nego što su ga prijavili policiji. To je krivično delo. Zločin. Sebični peder je stajao na otvaranju u Gran paleu i ćaskao s gradonačelnikom kao da se ništa nije dogodilo. Među izloženim slikama bila je i jedna s naslikanom klozetskom šoljom i gradonačelnik je, ne znajući za tragediju, baš nju hvalio dok je veliki umetnik treptao i uvijao se kao kurvica na ćošku.“
Danijel je pošao niza stepenice, pa se zaustavio i okrenuo k njoj. Podigao je obrve i Branka je primetila sve te bore na njegovom čelu, godove života kojeg su potrošili razdvojeni. On se u Beču nije ženio, a njen muž, nekadašnji zajednički poznanik, umro je pre mesec dana od aneurizme. Zato ju je Danijel i pozvao da dođe. Da zaboravi na nesreću, kako je rekao. Šta je on imao da ponudi? Dekadenciju u austrijskom dvorcu?
„Zašto si mi pisao?“, rekla je, iako nije nameravala da ga to pita. Posle dvadeset godina: pismo. Staromodno, na finom papiru, kupljenom u nekoj otmenoj knjižari. Maniri naučeni u belom svetu, daleko od svinjca. Nije nameravala ništa da ga pita; pristala je da dođe u Beč, s namerom da ćuti. Da ga kazni ili da pokaže ponos. Trebalo je toga da se drži, pošto mu je ovako samo servirala šlagvorte.
„Zašto si došla?“
Setila se priče o mazohizmu.
„Znaš li da je od svog prethodnog dečka tražio da ga tuče?“, rekla je naposletku. „Pojavljivao se s masnicama i oteklinama po licu na javnim mestima, uživao je čak i kad ga je on, u ko zna kakvom naletu poremećene strasti, gurnuo kroz staklena vrata kuće. Bio je toliko pocepan da su morali da mu ušiju oko u glavu, ali to ga je uzbuđivalo. Gledao je rane po svom telu i svršavao…“
Okrenuo joj je leđa i spustio se trkom niz preostale stepenice. Videla je kako mu se uši trzaju, kao u mačke, i znala je da je ipak sluša.
„Tu si me doveo?“, viknula je bez potrebe. Nekoliko turista s mobilnim telefonima uperenim u zgradu Opere trglo se. Niko nije ništa prigovorio: fin svet. Tolerantan. „Iz svinjca u dvorac? Ili u dvorsku konjušnicu koja smrdi na znoj i govna?“
Sad se ipak frontalno suočio s njom. Na licu mu je titralo novo pitanje i ona shvati da se on ne seća nekadašnjih reči, zaboravio je šta joj je rekao na rastanku. Prozirne reči i nisu mogle mnogo da znače, ona je bila blesava što ih je toliko dugo pamtila.
„Je li ovo ta kultura s kojom si me prevario?“
Prošao je još jedan fijaker i konji su se uznemirili od buke, a Branka je petom zimske čizme udarila o tlo i viknula: „Jaaa, jaaa!“, terajući ih u brži kas. Nekoliko Japanaca je potrčalo za kočijom, s foto-aparatima nagotovs.
„Pogledaj oko sebe“, nastavila je, odjednom zajapurena, uzavrela, rascepljena tu, nasred ulice, poput pečenog kestena. „Gotske fasade i torta za turiste? Mocartove statue i suveniri s Pratera? Zar ne vidiš da je sve to san?“
Prišao joj je i uhvatio je za podlaktice kao da je pridržava da ne padne. Zašto to radi kad ona ne gubi ravnotežu? Prisebna je, ali ako će već govoriti, to može biti samo o jednome.
„Ovde nema ničeg za nas. Sve što vidiš sagrađeno je za nekog drugog. Pekare u podzemnoj železnici i roštiljare na autobuskim stanicama – eto šta smo. Prilepci. Ose koje dižu košnicu od blata na pročelju crkve. Nemoj mi reći da se osećaš kao kod kuće, čak ni posle dvadeset godina. Znaću da lažeš.“
Držao ju je u stisku koji ju je sad već boleo; terao ju je da ga pogleda u oči.
„Šta je?“, zainatila se. „Šta hoćeš od mene?“
Pribio ju je uza se i ona oseti njegov dah na svojim obrazima. Kao i pre, mirisao je na nagorelo drvo, na kamin.
„Zauvek ćeš ostati stranac“, nastavila je, ali glas joj se utišao: nije više privlačila pažnju publike, posetioci grada su se okupili oko reklame za bioskop u kojem se dvadeset četiri sata dnevno prikazuje Treći čovek. Pored tog plakata stajao je onaj sa iskrivljenim licem Džordža Dajera i Branka se setila još nečeg u vezi s Bejkonom, ali pre toga…
Danijel se nagnuo i poljubio je. Miris drveta proširio se njome kao da ispunjava praznu sobu.
Posle Dajerove smrti, Fransis Bejkon je započeo vezu sa Džonom Edvardsom, momkom koji se nije palio na modrice. Bio je miran tip, „voleo je da se mazi“, negde je pročitala, i Bejkonu je od tog trena krenulo nizbrdo. Konačna potvrda njegove devijantnosti nije bila veza ispunjena nasiljem, već obrnuto – ona u kojoj nasilja, začudo, nije bilo. Slike su postale mlake, umetnost se razvodnila. Goriva je nestalo i veliki umetnik je krizirao.
Otrgla je ruke od Danijela i ošamarila ga tako da su oboje posrnuli na pločniku. Neki muškarac im je prišao i pitao nešto na nemačkom, na šta je Danijel samo odmahnuo glavom. Fin svet. Zabrinut za drugoga.
„Da li si ikad znao šta u stvari želiš?“, pitala ga je i, ne sačekavši odgovor, pošla ka stanici tramvaja koji će ih odvesti u njegov becirk. Danijel ju je sustigao na početku Kertnerštrase i nasmešio se, obraza rumenog kao u deteta.
„Ispunjen život“, rekao je i raširio ruke, pokazujući joj sve te ljude, ulice, automobile, fijakere, konje, Operu, muzej, crkvu, hotel.
„Zašto ja nisam mogla da budem deo njega?“
Stali su pred crvenim svetlom na semaforu.
„Kad si mlad, ne sanjaš udvoje.“
„I šta sad imaš od toga?“
On opet rukama obuhvati svet. „Fransisa Bejkona u Albertini.“
Obuzeta mislima o nasilju, silovanju, mraku i izopačenosti, ona zausti da mu kaže još nešto o tom Bejkonu, ali on je preduhitri.
„Kakve su slike?“, pitao je i, kad se uključilo zeleno, shvatila je da nema snage da iskorači. Brada joj je drhtala i ona je pritisnu dlanovima da je umiri, ali tremor je bio prejak. Čučnula je, poražena, dok su uviđavni prolaznici zapitkivali Danijela mogu li nekako da pomognu.
Divne. Veličanstvene. Ni sa čim drugim nisu mogle da se uporede; njihova strast, vrisak, elegancija i grozota, njihovo bogatstvo, sjaj, patnja, teskoba i sloboda. Bio je divan, osetljiv, genijalan, talentovan, bistar, neverovatno slab i manijački jak, smeo, bezobrazan, ekscentričan, anđeoski, izvitoperen, okrnjen i savršen, mali poput miša, veći od života. Bio je lud. Bio je božanstven. Bio je božanstveno komplikovan, baš kao sve na ovom svetu. Kako je to mogla da sakrije? Kako je to mogla da prizna? Da li je ikad zapravo znala šta želi? Da li je sve ove godine pristajala na svinjac njemu u inat? Sebi u inat? Da li je lagala sebe više nego što ju je slagao on? Da li je imala pravo da laže? Da li su i dalje polagali pravo jedno na drugo? Da li su ikad?
Pomogao joj je da ustane i pozvao taksi. U vozilu je kroz suze videla da joj pruža nešto i prvo je pomislila da nudi maramicu, ali kad je obrisale suze rukavom kaputa, shvatila je da su to nove karte. Uzela je jednu i primakla je staklu prozora.
„U muzeju Leopold je Šileova stalna postavka“, rekao je. „Mislim da će ti se dopasti.“
Sutradan su otišli tamo.
