№ 13
sanjao si noćas
nobelovu nagradu
pa je ispalo
da su ti samo
puna creva
i da valja otići
odsedeti na šolji
uz novine i cigaretu
neki tip vezao bombu oko struka
pobio sto dvadeset
nevinih
u južnoj americi rodilo se dete
sa dve glave
u africi palo drvo
ubilo trideset jednog čoveka
a naša privreda
napreduje
uostalom
ti si izuzetno dobro situiran čovek
divna žena
dobra deca
mlada ljubavnica
dobar posao
stan
skoro nov auto
članstvo u nekoliko cenjenih udruženja
predsednik tri-četiri ugledna žirija
za dodelu književnih nagrada
koje nose imena
provincijskih pesnika
što pomreše prerano
ili prekasno
od loše rakije
groznog duvana
džangrizavih žena
dosade
dakle
samo ti još
nobelova nagrada fali
čuj
svi smo mi to već toliko puta progutali
popušili
toliko puta
uzastopce
jablane moj
čemu služi bilo ko od nas
moj genije
tvoj genije
noša moje ćerke
i ti
što tvrdiš da imaš vizije
da znaš kako ona dama
s dve-tri-il’ ko zna kol’ko već ruku
suzama natapa
naš napaćeni narod
ma daj
prijatelju
prijatelji moji
kolege
lepo je svima vama rekao majakovski
a ako ruski ne čitate
ćosić, miljković i zogović su sve to
fino preveli
pa knjige u šake
i trt
№ 14
posle jedne od onih naših revolucija
pitam dete, devojku, ženu – radi u kafani
zašto se toliko raduje
reče
nikad nisam bila na moru
možda ću sad moći
i ode
lebdeći kroz prostoriju
pitam se
da li je otišla
na more
no svejedno
sa radija kubanska muzika
neko uz to pleše pije ljubi
neko plače
moja najmlađa ćerka ima smeđe oči tamnu kosu
deca neće da se igraju sa njom
kažu joj da je ciganka
pa onda ona prekrštenih ruku na grudima
šeta sama po dvorištu vrtića
kad ne može da pojede cveklu
vaspitačica joj kaže
ma koga uostalom briga šta ćeš ti jesti
i da li ćeš uopšte jesti
sa radija i dalje kubanska muzika
i dalje neko plače
№ 18
veče nakon umorne šetnje
po kraju
nazove me prijatelj
stari
koji već dugo nije tu
ali, ipak, čovek čije mišljenje
i dalje cenim
razgovaramo
njemu je žena sa decom na izletu
ja ženu trenutno nemam
prvo se pitamo za zdravlje
to je uobičajeno
onda šta ko radi
niko ništa, naravno
pišemo obojica
ali to niko ne objavljuje
a i ako neko objavi
niko ne čita
nakon toga
razmenjujemo recepte
za zdravu hranu
obojica smo u poznim četrdesetim
ili ranim šezdesetim
zavisi kako ko priznaje
a nismo ni imućni
pa moramo da se hranimo
zdravo
razgovor prekidamo
ili da on
s druge strane žice
naspe sebi novu
ili ja sebi
onda pevamo u glas
preko telefona
jednu romansu
iz starog kraja
tenor i bas-bariton
ne zna se ko gore i hrapavije zvuči
i tako
v e č e n a m p r o đ e
№ 31
ne
nisi se prevarila
bio sam to ja
u polupraznom
poluraspadnutom autobusu
na semaforu
jedini putnik
koji pognute glave
tobože usredsređeno
čita poeziju
(sladunjavog žeraldija
– ali kakve to veze ima:
spolja
sa mesta na kojem ti stojiš
loša poezija se ne prepoznaje)
nikako da pređeš tu ulicu
iako je tebi zeleni signal
a nama crveni
koliko ima otkako se nismo videli
godina
godina i po
dve
više
bio sam siguran da si uspela
i da me zaboraviš
ja znam da tebe nisam
ali priznajem
sve ređe pomislim na tebe
udatu ženu
(sređen život, dvoje divne dece
oboje od različitih očeva
nijedno od tvog zakonitog supruga
ali koga se to samo tiče)
ženu punu ljubavi
i prepunu straha da se na njoj to ne primeti
tmuri se napolju
autobus kašljuca
nikako da krene
ti i dalje stojiš
gledaš moj namerno pognut profil
skriven pod tamnim naočarima
usne
koje si volela
kako si često govorila
da osetiš na svom vratu
ruke mi se ne vide
a one su najbitnije
jer
svaki blagi dodir šakom
tvoje je oči pretvarao u zelena mora
autobus napokon kreće
ti sad možeš lagano
uzbrdo
ka svojoj kući
№ 32
u starom albumu
vidim sebe
pomalo razbarušenog
mladog
vitkog
začuđenog
u ogledalu
izraz gađenja na licu
što se duže posmatra
sve više i to prestaje da bude bitno
i sada znam
pedesetak godina dosade
zgusnulo se između te
dve slike
prozračiti valja
№ ¾
a tad
osmehnite se nekom
u moje ime
poljubite nekog
u moje ime
popijte poneku čašu vina
kakao ili nešto tako
u moje ime
gledajući u zalazak sunca
ili zvezde
na nebu
u moje ime
dodirnite nekog nežno
u moje ime
a vi,
ljubavi,
deco,
prelistajte moje knjige
ima tamo pokoji stih
poneki poljubac
samo za vas
zamolite violinistu
da vam odsvira
potiho
jednu primorsku
veselu
za mene
pogledajte u talase
kako se o obalu razbijaju
nestaju
za njima dolaze drugi
kao što i nakon mene
dolaze drugi
udahnite duboko
miris mora
te kapi, slane (to se nikad ne menja)
u moje ime
uživajte u kiši
bez kišobrana
u ukusu zelene jabuke
mirisu onog šašavog cveća
što raste uporno
između katranisanih železničkih pragova
dok čekate voz
da posetite nekog dragog
u moje ime
uživajte u toplom pogledu
nekog nepoznatog
u moje ime
(oblake nemojte zaboraviti:
oblaci su važni)
osetite miris blago oznojenog konja
pod vama
u moje ime
otvorite prozore u sumrak
da u spavaću sobu uđe
svež noćni vazduh
u moje ime
slušajte
zvuk tek napadalog snega
što škripi pod vašim stopalima
a ti, mila moja,
osmehuj se
osmehuj se stalno
u moje ime
(Naklada: Balkanski književni glasnik)