23/09/2020
Pretraga
Ivan Glišić: Sad je malo pravih punksa, sve je to turbopunk!

Ivan Glišić: Sad je malo pravih punksa, sve je to turbopunk!

Ivan Glišić (14. 06. 1942. Pirot, Srbija) šabački je underground pisac, književnik, intelektualac, slikar, novinar i punker. Ivan je otpočeo svoj mulitmedijalni rad sredinom šezdesetih, kao suradnik šabačkih listova za mlade: ”Korak”, ”Kolokvijum”, ”Susreti”, ”Plamen”… Poznat najprije kao tekstopisac hitova zabavne muzike sedamdesetih (Darko Domijan, Josipa Lisac, Beti Đorđević), Ivan je još od pojave punk scene sredinom 70-ih, jedna od najvažnijih ikona tog pokreta na prostorima bivše Jugoslavije.

  1. Za početak, molim te, predstavi se ukratko onima koji još ne znaju tko je Ivan Glišić, ako takvi uopće postoje.
  •  Stari rokeri me znaju po nadimku Rockenrol  Warrior/RNR Ratnik, a mlađi, punksi, pod nadimkom Matora Ajkula i  Biblija, ali i po nadimku Faraon, njega mi je nadenuo Ivica Čuljak Kečer, u vreme zlatnih godina panka,  kad smo se družili i zajedno pripremili antologiju undergraund poezije i proze Deca starog Bakunjina. Obojica smo dupli blizanci u horoskopu, podvojene ličnosti, sebi i najveći prijatelji i najveći neprijatelji, pa smo otuda i sebi nepoznanica, a kamoli drugima. Ja dvadeset godina stariji od njega, rođen sam kad nije bilo vreme za to, u sred rata, i uvek se pitam zašto matorci prave decu usred ratova ili u sred kriza, kao što su Kečera njegovi šezdesetih, iza Gvozdene zavese, a sada, siguran sam, neki prave decu u vreme naleta virusa ‘korona’, i globalne pandemije.  Pa im posle deca kriva što su ‘otkačena’, i ne uklapaju se u regularne tokove establišmenta.
  • Činjenica je, objavio si puno više knjiga nego što ih polovica Hrvata ili Srba pročita po završetku školovanja. Bez da brojiš u glavi, znaš li o kojoj je brojci točno riječ, te na kojim književnim projektima trenutno radiš?
  • Imam osamdeset knjiga, poezije, proze. Ne bih ni sam znao koliko sam objavio od 1967. do danas, ali nedavno je to od mene tražila redakcija Izdavačke tvrtke Klett, za Leksikon stvaralaca, pa sam sve pedantno sredio. Rekoh,  veoma sam nemaran u čuvanju mojih knjiga, tuđe čuvam, sad sam spoznao da od nekih mojih imam po primerak-dva. Sad sam u fazi izolacije starijih od 65 godina, zbog pandemije, pa sam prionuo da sredim neobjavljene rukopise. Imam ih još 5, dva rukopisa poezije, jedan punk komedija, i dva punk romana. Ako me sjebe korona, onda će ih neko od punksa objaviti posthumno, te sam ih sačuvao na flešu! Haha! Inače, mnoge knjige sam objavio upravo uz pomoć punksa, finansijski mi pomognu a ja im uzvratim odgovarajućim primercima mojih knjiga, te su mi ujedno i sufinansijeri ali i distributeri.  I te moje knjige su itekako čitali i čitaju mladi, uglavnom srednjoškolci i brucoši, diljem cele bivše federacije. Neko mnoge doštampava ispod ruke, ne pitajući me. Pa kad otvorite Limundo i Kupindo, mojih knjiga na tone, i to na aukcijama, ja sam prodavao nonprofit, a ovi digli cene do neba i vidim ima na stotine pregleda i ponuda.
  • Jedan si od začetnika Punk-pokreta na prostoru bivše Jugoslavije. Usprkos tome, na glazbu Rejmonda Ruića tvoje tekstove, za koje si i više puta nagrađivan, pjevali su, te snimili, i mnogi hrvatski renomirani glazbenici poput Josipe Lisac, Darka Domijana, Mladena Grdovića, Duška Lokina… Kako je uopće došlo do tih suradnji? Ipak si ti u svom privatnom životu plivao u jednim potpuno drugačijim, nekomercijalnim underground vodama?
  • Pre pojave punka, bio sam roker. U Zagrebu je izlazio rnr časopis Pop ekspres,  raspišu konkurs za rnr poeziju, dobijem nagradu za psihodelik stihove Trenutak sreće, Maja  Perfiljeva ih prosledila Rajmondu Ruiću, basisti bendova Delfini, Roboti i The Weels of fire, te on uglazbi, i nastupali smo na Omladinskom festivalu Subotica 1970., s Daliborom Brunom. Iste godine Reja i mene u ime SFRJ  odrede da predstavljam Jugu na takmičenju Muzičke omladine Evrope u Burgasu, Bugarska. Uradimo Zamak od lišća, za Josipu Lisac, tada kao i nas dvojica, početnici, te tamo osvojimo sve nagrade. Nažalost, ona to nikad nije snimila, sem Večer u Luna parku. A Zamak je snimio Darko Domijan s Konturama iz Karlovca, jer Josipa nije došla na snimanje, udala se za Metikoša i otišla na bračno putovanje. A Jugoton nije hteo da čeka, tako je to bilo. Te ubrzo uradimo i Ulicu jorgovana, ali ja te godine 1974./5. odem u London, i upoznam prve engleske punkse tamo, te  napustih rnr i uleteh u punk u njemu sam do danas, jer mi  više paše svojom oštrinom  i prezirom prema političarima, bilo poziciji bilo opoziciji, i kraljevima i kraljicama estrade.
  • Prije više od dvadeset godina objavio si knjigu „Čizme slobode“, romansiranu biografiju o životu i smrti legendarnog Vinkovčana Satana Panonskog, što je na neki način zahtijevalo i određenu dozu hrabrosti obzirom na ratno ludilo koje je i pratilo čitavu priču. Kako si se zapravo i zašto dotaknuo te teme?
  •  Ivica i ja smo se znali s početka osamdesetih. Imao je bend Pogreb X. No on je slovio za ekstremistu, pa su mi skoro svi punksi govorili da ga se manem. No on mi je pisao, pisao, zvao me telefonom, pa smo počeli da se družimo, prvo u Popovači vikendom, a kad ga puste kod njega na selu, kod Vinkovaca. Odlazio sam vozom iz Rume, na stanici u Vinkovcima me čekao on ili Zoki Šalinović, koji je imao crvenog fiću. Planirali smo da osnujemo punk skvot na njegovom imanju, na njivici, kad smo pripremali Decu starog Bakunjina. On mi je dao rukopis Mentalni ranjenik, ali niko nije smeo da ga objavi, Kečer je bio na robiji zbog ubistva, a on je stalno govorio i pisao da mu je podmetnut nož u martinki.  Rukopis sam dao Šapčaninu Miodragu Gruiću Fleki, koji je imao u Bg neke undergraund emisije na radiju i neke undergraud veze, te je on to dao IP Aleksandrija, te oni objave. Promocija beše u Bg, ubrzo se zaratilo, i bi što beše, a ja sam Čizme slobode napisao inspirisan Kečerom, u romanu je to Killer,  i nekim našim dogodovštinama i pismima. I sada kolaju legende o njemu, te ovo, te ono, te nije se slušajno upucao čisteći pušku, te upucan je kao osveta za ono ubistvo koje je on odricao, i što više vreme odmiče sve smo dalje od istine, svako dodaje ponešto svoje, tako je to oduvek bilo, i biće. Ja ga, dakle, znam van scene, nisam voleo kad se seče na sceni i mlati flašama staklenim, nije ni njegova mati, pa me je molila da utičem, a on kaže sećiću se samo još ovaj put na nastupu, pa se i dalje seče,  a kod kuće, u selu, bio je krotak, pitom, tih, druga ličnost, a ja sam se tada zezao, to je taj naš kobni znak horoskopa, dupli blizanac.
  • Da li je Punk mrtav?
  • Pank je bio na vrhuncu od kraja sedamdesetih do sredine devedesetih, a onda je polako počeo da se gasi. U nas i u svetu. Sad je malo pravih punksa, sve je to turbopunk. Najpre su čiroki, martinke, jakne sa bedževima i zihernadlama preuzeli neki rokeri pa masovno u Americi kantri pevači i pevaljke,  a u nas turbofolkeri. Onda su deca onih na vlasti i oko nje počela da osnivaju punk bendove, cool je biti punks,  da prave punk fanzine, da pišu punk knjige. Imali su jake veze, svuda ih je po medijima, i po novinama za slavne i bogate, kao širom sveta a u nas sr i hr ‘Glorija’, ‘Kosmopoliten’, ‘Plejboj, etc. Na primer, prestao sam da cenim bend Clash, jedu zlatnim priborom, imaju silne nekretnine, vozne parkove, ne lansiraju mlade nove punk bendove, ni dinara za punk, a punk ih je uzdigao, kao i ovde nazovi pankeri. Novi  naraštaji su ih nažalost prihvatili, i ne pitaju se kako to može neko da bude panker i da peva, piše i crta o teškom životu,a  žive kao bubrezi u loju, vile, palate s olimpijskim bazenima, najskuplji automobili  i jahte.  U celu priču, terani valjda da se i sami ogrebu o nešto takve salave i love, uleteli su i neki ex JU punk bendovi, za nastup dobiju po nekoliko hiljada evra, a nastupi svakog meseca bar dva, širom bivše Juge. Tako da su i oni postali turbopunksi. Ima ih u tim medijima, pisanim i elektronskim, tako da ih više ne ubrajam u prave punkse, kao što sam se razoračao svojevremeno u rnr, i inostrani i naš. Inostrani postao je fabrika love, izdigli se, nikome ne pomažu, plus alkohol i teške droge. A ovi naši iz moje generacije, čitam na internetu sajtove ‘Deca čelnika JNA Ozne u JU rokenrolu’, pa sam se zapanjio, sve deca generala, majora, oficira, islednika, policajaca. A ja sam bio dete stolara, kao i Kečer dete sa sela, i veoma naivni, i što on reče pred smrt, mnogi su nas iskoristili i zajebali, mi smo platili veliku cenu borbom za row, tj. pravi punk, pokret potlačenih.  I sad mi smo loši, a oni su cool…
  • Također,  pisao si opširne monografije o Michelangelu, Krleži, Passoliniu… Odakle ta potreba za istraživanjem tuđih života i djela, odakle crpiš toliku energiju koju prenosiš u knjige? Postoje li i danas toliko značajni umjetnici  o kojima bi jednoga dana trebali pisati monografije?
  • Studirao sam književnost, a voleo sam i slikarstvo, pa su me privukle ličnosti poput ovih, borili su se za slobodnu slobodu, imali silne neprijatelje, silna poturana nogu i od establišmenta i od nazovi prijatelja. Recimo, Krleža je u vreme SFRJ pisao o Glembajevima, ubio prvi Glembaj trgovca, uzeo mu zlato i pokupovao ceo Zagreb, i postao  elita novca ali i samozvana elita duha. I tada je među komunistima bilo takvih lopova, pa Krležu nisu voleli. Kažu putovao s Titom na brodu Galeb. Ali malo se zna da je uslovljen, ima roman Banket u Blitvi, opisuje kroz jednu ličnost upravo Tita, došao iz Rusije, sa ženom i kćerkicom, belo odelo, beli šešir, rukavice, cipele, došao u ime Kominterne, pokrao u Zagrebu radnički novac od sindikata, pa sad kad je s Titom na brodu, eto nije mislio na Tita! Malo se zna da Krleža nije dobio od države mirovinu, odbili ga, imao je samo 15 godina staža! A nije dobio ni društveni stan, nego je živeo od Belinog dohotka, u Belinom jednosobnom stanu, i od svojih honorara. A Gvozd je dobio od jedne starice koja je poštovala Belu i Krležu. Krležu i danas ne vole ni u Sr ni u Hr. U Sr je jedno beogradsko pozorište nedavno postavilo Glembajeve, navalila elita novca i samozvana elita duha na premijeru, karta 100 eura, a kad sebe videli na sceni počeli da napuštaju predstavu i nije bilo reprize, skinuta.  Kad smo Daniel Radočaj i ja 2015. išli u Zagreb, da na Gvozdu promovišemo koautorski punk ludistički roman  ‘Vodič kroz Krležu’, na Trgu bana Jelačića vidimo monitor, ukucamo Gvozd, nigde te ulice, tog mesta. Pitamo prolaznike, oni sležu ramenima, a jedna nas uputi pogrešno i zalutamo. Tek nam onda komunalci, neki mladi zamislite, Albanci, rekoše Gvozd  je tamo, daleko iza nas, tamo čiste, ima veliki spomenik, treća ulica desno od Bana Jelačića! A mi upravo krenuli od Trga u potragu i niko ne zna i nigde putokaza. Ha, ha…
  • Većinu svojih knjiga objavljuješ kao samizdat. Zašto? Kakva je situacija u srpskoj kulturi i kome ona trenutačno najviše pogoduje?
  • Sve su samizdat. U SFRJ sam dobijao nagrade za roman pod šifrom, pa me posle pozovu, izvinjavaju se, partijska ćelija čitala rukopis, ne da žiriju da ga objavi. Onda mi novine daju lovu i ja to objavim sam , ispod ruke, u nekoj štampariji. A bila su u celog SFRJ samo  dva nezavisna izdavača, Slobodan Mašić u Bg i Ivan Kovačević-Zaslon u Šapcu, on je štampao i Decu starog Bakunjina. Pa delimo troškove i tiraž. Bila je velika cenzura. I sada je isto. Sad štamparije nisu državne, nego privatne, a vlasnici članovi neke stranke na vlasti ili neke opozicione, a ako i ti nisi njihov član neće da te štampaju. Tako je i sa konkursima za romane. Sve je unapred namešteno. Ništa pod šifrom. Traže ti sve podatke, čak i broj tekućeg i žiro računa, pa nazovu banku, ako imaš para eto u potaji menadžera, nudi ti da kupiš nagradu, ti je kupiš i trubiš da si je dobio na pošten način. A ja sam dežela sama za sebe, i otuda opet samizdat. Smatram da umetnici ne smeju da budu članovi nikakvih stranaka, niti nevladinih organizacija, onda nisu svoji, moraju da pišu kako im se diktira, nisu više svoji nego tuđi.
  • Tvoja prva napisana knjiga „Jer znala je mati, mene će skrckati levi elementi“ objavljena je tek mnogo godina kasnije. Što se zapravo tu dogodilo?
  • Pa to što rekoh. A cenzorima je smetao i naziv, tumačili su da mislim na komunizam, da će me oni skrckati, a ja sam mislio na rnr, moja mati mi je govorila kad kupujem Stounse i Bitlse: Skrckaće te ti tvoji Levi elementi! Jer biti levi u pučanstvu nije značilo biti komunista, levičar, nego odudaraš jer pišeš i crtaš levom rukom, šutiraš loptu levom nogom, ponašaš se neobično, negiraš establišment, estradu, fudbal, omladinsku organizaciju, štafetu, mitinge. Mati je bila u pravu, skrckali me Levi elementi,  ja sam se tada razočarao u Stounse jer su propagirali droge, i u Bitlse, jer su dobili od kraljice ordenje!  No, cenzori nije tako, mislim na komunizam i levičare, pa je rukopis bio zabranjen 18 godina! Tek ga je Mašić objavio 1988.
  • Glumio si i u filmu i to jednu od glavnih uloga. Kako je došlo do te suradnje i s kime?
  • To su punksi sa Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu  snimali priču starog punksa Slobodana Tišme, ‘Pojačalo i gitara’. Junak je mladi punk, invalid, otac je zadrti komunista, protivnik panka. Te dođe ekipa, da glumim matorog. Pa ne znam da glumim, rekoh. Moraš, moraš! I odglumih, ali uz silna ponavljanja kadrova. Ne mogu da zapamtim tekst, mogu da ga improvizujem, a režiser, punks Siniša Dugonjić, kaže moram se držati sto posto teksta. Te snimismo, bio je na mnogim festivalima autorskog filma po svetu, Sad je često na repertoaru TV Klasik. Mog sina je glumio punks Ivan Velisavljević, on je dramaturg, i adaptirao je  za Radio Beograd, moja tri romana: Čizme slobode, Plastično lice i Šljamhaus ili Kuća srama!
  1. Što bi poručio mladim autorima koji tek nastoje objaviti svoj književni prvijenac?
  • Da se ne unižavaju kod izdavača. Ti izdavači, tajkuni, i njihovi urednici, prodane duše, i propali pisci,  uglavnom nemaju pojma o literaturi. Nemoj im davati svoj novac, veruj u sebe, veruj sebi, nađi neku malu štampariju, pa samizdat. A ako imaš kompjuter i štampač, sam uradi prvo deset, potom još deset, etc, primeraka, kao što smo nekada fanzine. Ili izvučeš jedan, pa idi i kopiraj! Opet su došla pogubna vremena za stvaraoce koji žele da pišu istinu, a ne lakirovke. No, predaje nema! Samizdat, bajo! Uz pomoć frendosa, kao što smo nekada, u vreme vrhunca punka. Na koncu konca, pa i Solženjicin je tako štampao, pa Žid u Francuskoj, pa D.H. Lawrence u Engleskoj!  Pa sada i moj prevodilac  i undergraund umetnik David Stone u Americi.
Written by
Daniel Radočaj

booke.hr

Na portalu booke.hr publici pružamo kvalitetne radove pjesnika, pisaca i književnika iz Hrvatske i susjednih zemalja. Uz Blitz vijesti, kritiku, kolumnu i zanimljivosti iz svijeta knjige naši će gosti odgovarati na katkad uvrnuta, neobična i politički nekorektna pitanja. Izbjegavat ćemo standardne, po shemi vođene razgovore, te i na taj način promovirati kulturne vrijednosti, promicati ih i poticati svoju publiku na povezivanje, razvijanje dijaloga i razmjenu mišljenja.