20/10/2020
Pretraga
Jovana Nastasijević, Iz zbirke ČEKATI CLARICE

Jovana Nastasijević, Iz zbirke ČEKATI CLARICE

SVE DOĐE U PRAVO VREME

još dok si mala bila
video sam te kako ljuljaš
u naručju dečju kost i tepaš joj lutkinim ustima
dok ne potrči za tobom

smeje ti se utroba kriješ zube pod haljinom
u blatu pažljivo odmerenih uvreda
ostavljaš četvoronožne tragove


odvajaš mak od zemlje zenicama
okrenutim ka unutra
sigurna da ćeš svaki put progutati
po jednu malu smrt, video sam


kako strahu vezuješ oči
da postane glad pa glas pa ništa
i nosiš vatrino dete u kosi
hraneći ga okrajcima istoka


još dok si sasvim mala bila
video sam te kako trčiš
s vukovima


ČEKATI CLARICE 

stvari trepere iz uglova
hranljive; izvan iščekivanja
srodno miruju oči
pozajmljene slučajnu telu, nedodirnute
tvojim pričama o ženama koje su te dočekivale klečeći
trčale za tobom ulicama, svlačeći se na zapoved
prekrasne uspešne (poni)žene
poželjne
tvoje, žudiš

da zažudi i ona
za kalijum-hloridom koji brizgaš drugima
u bespomoćna uzbuđenja, tek začeta (spašavajući tako sebe
od budućih ralja anemone, rečenica drhtavih od tuge
koje bi te mogle prožderati)
onda im riblja tela tako očišćena izvrćeš naglavačke, da misle
tvojom glavom govore tvojim telom
preliva im se iz svih otvora sukrvica tebe
dok ih pokazuješ

svetu
i svet njima
svet u njima

nikad nije obitavao, uprazno
ti jezik otežao od laskanja iznuđuje njenu glad; alhemijsku formulu
za usrećiti ženu kojoj ništa ne treba
ćuti smrtonosno, dok ti
podrhtavaš iz epicentra pod rebrima pred rebusom
nepoznatih tkiva

čekaš da se uznemiri mrak
u zenicama snobudne boginje
ponornice što sanja da se otvore gubice
zemlje

da te povuče
u sebe
u (je)dno


OČI SAM OKRENULA KA UNUTRA:

ispod jastuka bride ulice
napete od odsustva, tvoj
drski nedodir se nastanio u trećoj moždanoj komori
tamo gde su krošnje opet prokapilarile nebo

iz jutra odvajam žumance
razmazaću ti ga po smehovima
pa ih gurnuti u rernu dok sasvim ne nabubre
i ne postanu mi jestivi, konačno
prsti su
prsti
suprsti, gledaj:
u rebrima, mreste se male smrti
(liče na zigote galaksija)

ništa sad, klijaš
da budeš ždral pčela kopriva
ludak sa uzdahom u cipeli

smešiš se bićima u membranama
straha, čistog kao san o mešanju
neispitanih tjelesnih tekućina
koliko tuge u pupoljcima
između dva neživota

praviš se da nisi čuo
od svih perverzija
najbliža mi je ljubav

ništa sad, ljuljaj
to kornjačino jaje pod jezikom
klijaj
da jednom
da budeš


DVA PRAZNA MESTA

kiša pod bradom. zubi, glas još više. kosa
zauvek spetljana sa tvojom na krajevima
koje ne sečemo redovno. sad moramo trčati tako
sijamskoblizanački
dok nam se smeju preostala stabla
ionako oduvek
dišeš mi u glad

vlaga potpazušna, dušna
kad se omotaš sedamnaest-osamnaest puta
oko mene pa iznad površine mora
ostanu nam samo oči
okrenute unutra
na jug.

kroz međurebarne čađi
opet svićeš. splićeš
mi od duše snokožice
pokožice strepnje
zadnje zdireš. tamo gde
najviše nismo, prostro se

dan prašnjav ko novembar
i ko novembar
dug.


VIŠE NAS NE ZAMIŠLJAM

izvadila sam svojoj ljubavi poslednji
mlečni zub. sa njim je preko krova
odletelo i seme čuđenja. reka je samo reka; tuzi ne raste kosa.
ulicom ipak još
hodaju neke ptice, uverene da su ljudi.

nisi me dodirnuo. nisi me probudio, niti je tvoje
odsustvo ikad izdubilo prepoznatljive oblike u mojoj porebrici.
zaboravljaš, ja rastem iz zemlje
prljave i plodne kao snovi.
(kad ne spavam na pravoj strani, onda manje boli)

toliko puta nas ne zamšljam. tri prazna svemira
tim bi se trenucima popunila. eksplozija bi zaglušila
pokušaje da te nikad više ne tražim
niti da te na dnu svakog narednog traga
muške cipele posred mog mekog tkiva
iznova ne pronađem.

nastalo bi bar dvanaest galaksija
i svaka bi bila preglasna, prestrasna
iščašena, nepredvidiva
sa previše svetova u sebi
da bi se čovek
tu snašao


KAD SANJAM MORE

ulice su bacile mreže i čekaju
da pljusnu prolaznici koje su zaboravili prošlogodišnji autobusi
moj sin se provlači ispod ograde i skače u lučku prljavštinu
ja ga vadim, besna što se smočio ili ga ne nađem
nikad; onda hodam okolo bez glave
prolaznici me zaobilaze krsteći se
utrobom grdim čamce
smeje mi se galeb u mokra usta
ne stajem, nestajem

ružno se budim kad sanjam
more, pored svog tela puzim
do njegovog krevetića ili opipavam kraj sebe
kako diše, diše
pa nikad više ne zaspim
ne–stajem

more je idilično, nago biće
samo van mog sna. tu mi se prikazuje podatno
pruža bezbroj udova preteći mi nežnošću
u najluđim plavim tonovima (takvi se ne mogu sanjati).

obećava da će me zagrliti zlatnom nigdinom
dnom
kog se sećam, sećam

dečak beži od kristalnih talasa
i smeje se galebu u zbunjeni kljun.

more je mirno samo van mog sna
tu, gde ništa nije stvarno


ŽENE PREKO ČETRDESET

imaju hladna, ukočena tela
kožu bez sjaja, unezverene zenice
i lošu seksualnu reakciju
na želje svojih partnera
čudne potpazušne vonjeve
dlake po licu
neuredna srca i trbuhe
vulve izmučene mnogim porođajima
muke usled prejedanja
iznenadne sekrecije iz udolina
ne više toliko glatkih; žene preko četrdeset
su dosadne, same sebi dovoljne
ne pokazuju potrebu za partnerskim
odnosom u kome su pak posesivne
kad nisu skroz frigidne, onda njihova ekscesivna pohota
troši mušku snagu
uludo, jer više ne mogu rađati
zdrave i prave potomke (plodnost im naglo opada
nakon četrdesete); posledično, gube na ljupkosti
i postaju nepristojne
jer tvom nezadovoljstvu njima sočno
pokazuju srednji prst

ogrubelih glasova i raširenih zglobova mesa
što se već odvaja od kostiju i beži od njih
kao i muškarac što bi trebao
ako želi da sačuva svoje zdravlje
mentalno, kao i fizičko

upotrebljivost žene preko četrdeset
svedena je na njenu neupotrebljivost


DOK NAS STVARNOST NE RASTAVI

na rubu šume dečak čeka kišu
da spere prašinu i napoji drače među šinama

ispod kože

nema više mesta gde bismo se mogli sresti
gde bi dodir izmislio život
za nerazgovetni grumen gline koji si
spasio iz gorućeg vagona.

sve stoji tako. večnost je tužna odrana životinja
gluhota grla, umorni skelet bez strepnje
i nade.

moje se ne odaziva na tvoje.
tvoje prećutkuje moje.

ni udaviti se ne možeš u jezeru
čija te voda ne prepoznaje


PRESLAGANJE

kad si me gurnuo s krova
uznemirile su se vetrenjače; sa mnom se o pločnik razbilo
u kosi skriveno gnezdo

posle, uglavnom noću (živi se plaše stvari kojih nema)
skupljala sam svoje kosti, ređala ih
i povezivala u anatomskim kombinacijama svojstvenim
ljudskom biću; ali nikako da krenu napred
stopala, svezana u člancima
ni ruke, uklještene u neprirodnom
čvoru na leđima

jedino budna, glava
kotrlja se ulicama

onda su ih dograbile ptice, presložile prema sebi
pospajale krhotine i oblepile ih svojim mesom
napunile žudnjom i među rebra mi ugurale
grumen pokisle zemlje

sad posrćem po obodima vasione
golicaju me šavovi
čudno cela, šapućem vetru ispod košulje
besramna koliko sam živa
živa, koliko sam besramna


ŽENE KOJE PIŠU #2

žene koje pišu pametni muškarci često
nagovaraju da otkriju malo tog ramena na promociji
žene koje pišu moraju razumeti da
ne mogu one tu ništa

za žene koje pišu je puno bolje da budu
lepe žene koje pišu
jer će ih tada možda neko i čitati

žene koje pišu priznaće svet (u izvesnoj meri)
ako postanu objekt udivljenja nekog moćnog frajera
ona intrigantna „njegova“
nije svejedno ko na to stavlja šapu i čije će spolovilo
usrećivši joj utrobu trajno
kastrirati njenu književnost

kad im ljubav izvadi zubalo, tako priznate
i smirene počnu
ćarlijati posteljnu liriku što vonja po dokonosti svežih
ljubavnika, prekuvanoj manistri u bolonjeze sosu i cveću
pod prozorima; kad im ljubav skine gaćice, konačno
postaju bezopasne
podobne za konzumiranje u presnom stanju
bez posledica po uživaoca

žene koje pišu zato moraju dobro sakriti svoj nemir
pod krznom; režanjem štititi nežnost
vekovima uzgajanu u ustima
vučje majke, prikrivati tragove do svojih
brloga, zbunjivati protivnika

žene koje pišu grade čopore sa drugim
ženama koje pišu
i čuvaju se svega i svih, ponajviše
onih koji bi ih najradije
sačuvali
od njih samih


ŠTA ĆEŠ MI TAKO LEP

a šta ćemo se upoznavati bejbe
bolje je ovako; kad god sam bila sretna
nisam bila ništa; priču ti
prepoznajem već po foršpanu

ne mogu više bejbe
ljuti me trivijalni pornić koji su nazvali ljudskim životom
sve te smirene žene na plažama
njihove prozaične grudi i prsti na nogama
njegova ruka otužno zavučena ispod ivice njenog kupaćeg

to je ta sreća koju žudiš
i dalje se skidaju po komandi vlastitog ubeđenja
da je mir u kući važniji od njihovog prisustva, negrljiva sam
jer me bole njihovi kukovi
sapi košuta umorenih sitnicama
u njima su se nataložili slojevi trpljenja
licemerno prozvanog
„njenom snagom“

ti ne znaš koliko te obožavam (i zato)
neću ti biti žena
neću ti biti ljubavnica
neću ti biti ništa
odavno se mi poznajemo bejbe

gadi mi se miris našeg zajedničkog
blatnog porekla
na mojoj koži; i što oblikom zauvek pripadam rulji
koje se odrekla moja duša

gladne sopstvene krvi preko mog tela prelaze napaljene vojske
finih građana odanih svemu
što ih obezljuđuje
primenjuju taj princip i na meni
sa gužvom na gubici i okovima, jer drugačije
ne bih pristala da budem objekat toj banalnoj rečenici

izvini bejbe, znam da ti nisi to
ali ne mogu više
to zaglupljujuće gnjavljenje mog mesa
bez ishodišta i svrhe

obožavam te bejbe
ali šta ćeš mi, tako oduševljen i lep kao prolećna kiša
ja sedim u deblu i čekam mrak
perje mi je mokro i malo sam se smrzla

žive su samo moje oči
okrenute ka unutra

booke.hr

Na portalu booke.hr publici pružamo kvalitetne radove pjesnika, pisaca i književnika iz Hrvatske i susjednih zemalja. Uz Blitz vijesti, kritiku, kolumnu i zanimljivosti iz svijeta knjige naši će gosti odgovarati na katkad uvrnuta, neobična i politički nekorektna pitanja. Izbjegavat ćemo standardne, po shemi vođene razgovore, te i na taj način promovirati kulturne vrijednosti, promicati ih i poticati svoju publiku na povezivanje, razvijanje dijaloga i razmjenu mišljenja.