srponoša
Jušne su se školjkice, poput sisaljki hobotnica, lijepile za oblu stranu žlice.
Uočivši Beátino mrštenje, sluškinja je odložila poluprazni tanjur na pladanj. Djevojčino je čelo i dalje gorjelo, ali sluškinji je laknulo jer je uspjela u naumu da Beáta unese bar malo tekućine u sebe. Nadala se samo da to malo juhe, što je posrkala na jedvite jade, neće povratiti. Vlažnim je komadićem platna prešla preko djevojčina orošenog čela i na njega, kao da se radi o kakvoj slagalici, posložila ploške oguljenog krumpira.
„Zvonce je tu“, reče sluškinja i tiho izađe iz sobe.
Iz sobe je potom izašla i Beáta. Vratila se nakon dva-tri sata.
Nešto iza ponoći iskobeljalo se stvorenje koje se već danima valjuškalo u prašini ispod Beátina bolesničkog kreveta i s kojim je ona već dobrano bila na „ti“. Fenjer je slabo obasjavao njegovo koštunjavo, krljušti prekriveno, tijelo.
„Smijem li spavati s tobom u krevetu?“ upita stvorenje, hrapavim šaptom. „Večeras je jako hladno, a i mislim da sam počeo razvijati opaku alegoriju na prašinu… Iiiiiihhh, alergiju!“
Pitanje koje je stvorenje postavilo bilo je retoričke prirode jer ono je, ne čekajući odgovor, već odiglo prekrivač i time razotkrilo skvrčenu djevojku koja se tresla od groznice. Oprava u kojoj je Beáta ležala bila je zgužvana i zemljasta. U lijevoj ruci grčevito je stezala blještavu alatku.
„Crni stvore, crni stvore…“, započne Beáta malaksalo. „Zašto me tjeraš da sanjam…“, nastavi, probijajući se kroz pulpu groznice, „srpom priklane paunove?“
Stvorenje rastvori Beátinu šaku i uzme iz nje srp čija se zamrljana površina bolesno sjajila pod svjetlošću fenjera. „Tiho, djevojče, tiho! Obavila si sjajan posao.“
