Konačno je zaspao. Satima je plakao, a ja sam ga strpljivo ljuljuškala. Pokušavala sam da mu pevušim, ali od toga bi se samo još više rasplakao. Ruke su mi se ukočile i postale su hladne, ali ja nisam odustajala. Nosila sam ga kroz ceo stan, hodala sam i brojala korake. Sada, kada je konačno zaspao, lagano sam ga spustila u krevetac. Malo se promeškoljio, ali se ipak nije probudio. Uroš ni inače nije mirna beba, ali danas je bio nemoguć.
Možda mu rastu zubi ili oseti promenu vremena. Kažu da bebe osete mnogo toga što odrasli ne mogu. Osete kada je neko uznemiren, kada je neko dobar ili loš čovek. Ili se to kaže za mačke. Nisam sigurna. Možda su sve to bile bapske priče. Trudila sam se da ne verujem u njih, ali od kad sam postala majka, u neke sam nesvesno počela da verujem. Nisam dozvoljavala posete bebi pre isteka četrdeset dana, a Urošu sam oko ruke vezala tanak crveni konac protiv uroka. Tako su i meni vezivali kada sam bila beba. Neki prijatelji su mi se smejali zbog toga, ali meni to nije smetalo.
Izula sam kućne papuče i hodala bosa kako ga ne bih probudila. Kuhinja je bila skroz udaljena od bebine sobe, pa sam tamo otišla i skuvala sebi kafu. Oduvek sam volela da kafu pijem u tišini. Otkako se Uroš rodio, to se nije često dešavalo. Ujutru bi se budio pre mene i onda bih na brzinu morala da ga hranim, presvlačim i posvećujem mu pažnju.
Većinu stvari oko Uroša sam obavljala ja. Nemanja se teško budio za posao, pa je uvek bio u žurbi. Dok je on bio na poslu, za mene nije bilo ni sekunde mira.
Ponekad bih pila kafu sa komšinicom Sandrom. Ona je živela na drugom spratu i imala je ćerku dva meseca stariju od Uroša. Kako je njena devojčica bila mirna, ona je mogla na miru da uživa u laganom ispijanju kafe, dok sam ja svoju pila na nogama trčeći za Urošem koji je želeo sve da dodirne.
Kada se Nemanja vrati sa posla, Uroš tada obično spava, a ja žurim da obavim sve preostale kućne poslove. Ni tada nemam vremena za kafu. Skuvam je i sebi i Nemanji, ali samo on uživa u njoj. Ja svoju ispijam na relaciji kupatilo – terasa dok prostirem veš i pripremam novi za pranje. Uveče nikada ne pijem kafu jer mi remeti i ono malo sna koji mi preostaje jer se Uroš budi na svaka četiri sata. Nemanja sve vreme spava. Ne znam da li ga stvarno ne čuje ili se samo pravi da bi nastavio da spava. Toliko sam želela da i ja imam jednu mirnu noć bez ustajanja i trzavica. Značilo bi mi i da ga noću donese do kreveta da ga podojim, samo da ne moram da ustajem. Ponekad mi je svaki korak dragocen. U poslednje vreme sam se bojala da ću se onesvestiti od umora dok ljuljuškam bebu u rukama.
Zavidela sam prijateljima čiji su roditelji živeli u našem gradu. Nemanjini i moji nisu živeli tu, pa smo sve morali sami. Tačnije, sve sam morala sama. Nismo zarađivali dovoljno da platimo nekog ko bi nam povremeno pričuvao dete i kako bismo ponekad imali malo vremena samo za sebe. Želela sam da ponekad odemo u pozorište ili bioskop, ali to nije bilo moguće.
Često nisam imala vremena i snage za održavanje lične higijene, za depilaciju, šminkanje i mazanje krema. Uveče bih se na brzinu okupala, a kosu sam prala samo jednom nedeljno. I onako mi je često bila vezana jer je Uroš voleo da me čupa dok ga hranim ili ga uspavljujem. Nije me bilo briga kako izgledam. Po kući bih nosila neispeglanu garderobu. Peglala sam samo Nemanjine i Uroševe stvari. Svoju lepu garderobu nosila sam samo kada bismo izašli u šetnju ili kada idem do prodavnice. Kako se nigde nismo zadržavali jer je Uroš morao da sisa, jednu stvar bih oblačila više puta pre nego što je bacim u korpu za prljav veš. Usisavala sam samo subotom kada Nemanja ne radi i kada smo imali dogovor da ga on izvede u šetnju. Uvek su se brzo vraćali. On bi ljutito gurao kolica i nosio ga u rukama dok je Uroš neutešno plakao.
Ponekad bih razmišljala kako bi moj život izgledao da nisam rodila Uroša. U tim maštanjima sam uvek bila našminkana i doterana, odmorna i naspavana. Imala sam vremena za druženje sa prijateljima, bioskop i pozorište. Tada bih se prenula i osetila bih se kao loša majka. Odmah sam odlazila do Uroševe sobe i proveravala da li diše. Potom bih mu popravljala pokrivač iako je bio dobro ušuškan samo da bih umirila svoju savest.
U poslednje vreme sam sve više dolazila do zaključka da je za takve moje misli kriv Nemanja. Pitala sam se da li bi moj život bio drugačiji da sam se udala za nekog drugog čoveka koji bi mi više pomagao oko bebe. Možda bih sa tim drugim čovekom imala devojčicu koja bi bila savršeno mirna beba, baš kao Sandrina. Oblačila bih je u roze haljinice i svi bi joj se divili kako je ljupka i slatka, dok bih ja kao ponosna majka na miru ispijala svoju kafu. Da, sve bi sigurno bilo drugačije da je Nemanja drugačiji suprug i otac. Da nije toliko sebičan i samoživ. Ponekad bih mu skrenula pažnju na umor koji osećam i zamolila ga za pomoć, ali sve što bi on tada uradio bilo je da izbaci smeće ili ode do prodavnice. Posle toga bi satima sedeo u toaletu i čitao novine. Pravdao bi se umorom na poslu i iscrpljujućem radu sa strankama u banci.
Jedne večeri sam skovala tajni plan. Odlučila sam da se pravim da spavam sve dok Nemanja ne ustane iz kreveta i ode da smiri uplakanog sina. Kada je Uroš zaplakao, pravila sam se da spavam i nisam se micala. Osetila sam kako se Nemanja pomera, ali očigledno je samo okrenuo glavu na drugu stranu. Posle par minuta je jastukom prekrio glavu. Bilo mi je užasno teško da slušam Urošev neutešni plač, ali sam odlučila da istrajem u svojoj nameri. Nakon pet minuta plakanja koje se meni činilo kao čitava večnost, Nemanja me je snažno udario u leđa i kriknuo:
- Glupačo, zar ne čuješ da plače?!
Ćutke sam ustala i otrčala u dečiju sobu. Stisnula sam Uroša uz sebe dok smo oboje plakali. Podojila sam ga, a posle smo oboje zaspali sklupčani na kauču u njegovoj sobi.
