Bila sam u taksiju. Videla sam da izlazi iz jednog kafića. Zamolila sam vozača da stane i sačeka me. Pozvala sam ga po imenu i odmah se okrenuo. Prišao mi je, zagrlio me i rekao da je dobro što sam naišla.
– Idemo negde na piće. – rekao je.
Rekla sam da me taksi čeka i da ne mogu. Pošla sam kući, a zastala sam samo da mu se javim. Stavio je ruku u džep, izvadio pare, kroz prozor ih dao taksisti i rekao mu da ide.
– Mi ćemo prošetati. Idemo odavde!
Kao da nije čuo ili nije želeo da čuje šta sam mu rekla. Nije me pitao ni da li želim da ostanem sa njim. Moje mišljenje nije bilo važno ni ovaj put. Uvek se i o svemu pitao samo on. Ja nikada nisam naučila da mu kažem ne. Zagrlio me je kako bi me pokrenuo i uputili smo se negde, ni sama nisam znala gde. On je žurio, a ja sam pokušavala da ga pratim. Kao i uvek u svemu.
Govorio je nepovezano, da se posvađao sa drugovima i da mora što pre da se skloni od njih da ne bi nastao još veći problem. Bio je ljut i uznemiren. Postavljala sam mu pitanja kako bih saznala o čemu se radi, ali on nije odgovarao na njih. Terao je po svome. Kao i uvek. Pokušavala sam da sklopim kockice i tako dođem do odgovora na pitanja koja sam mu postavljala. Posvađali su se i sada on više ne želi da ih vidi. Mislim da su mu ipak samo rekli istinu koja ga je zabolela. I bilo je vreme da mu neko sve to saspe u lice!
U sledećem trenutku kao da je došao sebi i shvatio da i mene vuče sa sobom. Okrenuo se i pitao me:
– A gde si ti bila večeras?
– Kod Ivane. Nije nam se izlazilo. Sedele smo na njenom balkonu, pile vino i razgovarale. Krenula sam kući i videla te iz taksija. Htela sam samo da te pozdravim. I evo me sada ovde, idem za tobom kao pas lutalica. – pokušavala sam da sve okrenem na šalu.
– Dobro je da si naišla, ne znam šta bi se desilo da sam ostao sam. Jesi li ti dobro? – pitao me je kao da je opet pokušao da se vrati u realnost.
– Ja jesam, ali vidim da ti nisi – odgovorila sam.
– Da, trenutno nisam, ali biću. Sad kad si ti tu. Znaš, M. me je ostavila. Sada je sa V. A ja budala, mislio da mi je on drug. Ispostavilo se da ipak nije. Do juče je sa mnom planirala budućnost, a već sada je sa njim. Preseliće se kod njega. Počela je vezu sa njim dok je još bila sa mnom. Zamisli! – govorio je brzo i uznemireno.
Zamišljam. Nešto slično si ti meni uradio. Pomislila sam, ali nisam rekla.
– Ne mogu da verujem – rekla sam, ali sam ipak tako nešto i očekivala.
– A vidi tek njega! I sve ove moje lažne prijatelje koji su rekli da sam sam kriv za to. Kažu da previše pijem.
Pomislila sam da su definitivno u pravu, ali opet nisam rekla.
Da bi prekinuo tišinu rekao je da je dobro da sam bar ja tu. Utešna nagrada znači, ali dobro, nema veze. Bilo mi je dosta i to. Kao kad očekuješ glavnu premiju na greb kartici, a dobiješ samo zamenu. I onda je zameniš i posle ne dobiješ ništa. Razočaraš se još više. Retki odluče da uzmu nazad novac i sačekaju svoj trenutak sreće. Ja sam uvek i u svakoj prilici ta zamena posle koje se svi razočaraju i zažale što su je uzeli i što nisu dobili glavnu premiju. Niko ne odluči da zagrebe malo dublje i otkrije šta ta zamena još nosi sa sobom. Svi smatraju da njima pripada ta glavna premija.
– Idemo, vodim te na piće. Nas dvoje baš dugo nismo izašli zajedno.
Naravno da nismo kad si imao devojku i kad god si bio sa njom pravio si se da me ne poznaješ. Pomislila sam, ali i ovo prećutala.
– Idemo, rekla sam – sada već mnogo odlučnija.
Ušli smo u jedan kafić u kome je bilo desetak ljudi. On ih je sve poznavao, ja nikog. Seli smo za jedan sto u uglu. Pozvao je konobara po imenu. Naravno, poznavao je i sve konobare u gradu. Rekao je da će on koronu i mene pitao šta ja želim. Naručila sam belo vino iako sam znala da je ovde užasno i da me samo nekoliko gutljaja potpuno omame. Konobar je doneo piće, a mi smo se kucnuli bez gledanja u oči. On je otpio pola flaše, a ja tek malo. Ni u tome nisam nikada mogla da ga pratim.
– I zašto vas dve niste izašle večeras?
– Nije nam se izlazilo. Vidi kako sam obučena, ovo uopšte nisam planirala – pokazala sam na farmerke, starke i sportsku majicu koju sam nosila. – Pristala sam samo zbog tebe.
– Pusti ti sad mene. Gde je tvoj momak? Zašto devojka kao ti nema momka?
Paf. Opet. To me je pitao i ranije iako je znao da sam zaljubljena u njega. Davao mi je lažnu nadu i držao me na kratkom lancu sve vreme i sad me još pita zašto nemam momka.
Zato što volim tebe, budalo! Pomislila sam, ali ni ovo nisam naglas izgovorila. Samo sam se nasmejala, a on se zagledao u moje oči.
– Jebo te, kako si ti dobra devojka! Zašto je tako dobra devojka večeras sa mnom, a ne sa nekim boljim momkom? – bio je u čudu.
Zato što te volim! Ni ovo naravno nisam rekla.
Nije ni sačekao moj odgovor već je pozvao konobara i naručio još jednu koronu. Pogledao je u moju čašu i pitao zašto ne pijem. Odgovorila sam mu da ja polako pijuckam i da on slobodno nastavi i ne čeka mene.
– Pa ti se ništa nisi promenila za ovih…
– Osam meseci – prekinula sam ga.
– Da. Tačno. I dalje piješ te tvoje sokiće – nasmejao se.
Otpio je gutljaj novog piva i nastavio.
– Ona je htela i posao da ostavi zbog mene, da se vrati da živi ovde, da se venčamo i imamo decu. Zamisli, isplanirala je i koja kolica za bebu ćemo kupiti.
Udarac ispod pojasa. Ovo je bolelo. Ne mogu to da slušam. Osećala sam neizdrživ bol u stomaku. Sedela sam nepomično i ćutala. Sad mi je već bilo potrebno to vino. Otpila sam veliki gutljaj i poželela da što pre počne da deluje. Nastavio je da udara nokautiranog protivnika u ringu. Pitala sam se gde je taj sudija koji će već jednom da prekine ovaj meč i mučko ubijanje slabijeg i nemoćnog protivnika.
– Želela je da imamo devojčicu. I ime je smislila – nastavio je.
Zašto neko ne baci beli peškir u ring i spasi me?!
– Sve je išlo tako brzo, mislio sam da je sve u redu i da smo srećni, a pogledaj ti sad to.
Odjednom sam osetila potrebu da nešto i ja kažem. Popila sam još malo vina i kao iz topa ispalila:
– Što je brzo, to je i kuso – rekla sam slavodobitno.
– Bravo, lepo si to rekla – oduševljeno je to rekao – Tačno u centar!
Pokazao je rukom konobaru da nam donese još jednu turu pića. Ovoga puta i moja čaša je bila prazna.
– Bravo, tako te volim – rekao je sa osmehom na licu.
A nije me voleo. Čak ni u šali.
Već je bio poprilično pijan kada su u kafiću popalili sva svetla što je značilo da je fajront. Ovo vino nikako da me opije. Kao da sam pila vodu. Rekla sam mu da je vreme da krenemo. Predložio je da idemo taksijem i da će me on odvesti do kuće. Ja sam njemu predložila da bude obrnuto i da ja njega odvezem, ali on nije hteo ni da čuje za to.
– Ne brini, biću ja dobro – i namignuo mi tim njegovim crnim očima.
Seli smo u taksi i krenuli. Nismo razgovarali, samo me je gledao i smeškao se. Rekla sam taksisti adresu, a njega pitala da li je dobro. Nije mi odgovorio na pitanje, samo je rekao:
– Kako si ti dobra devojka! – i poljubio me u čelo.
Uvek u čelo. Nikad me nije poljubio čak ni u obraz. To me je najviše bolelo.
Stigli smo ispred moje kuće.
– Javi se – rekla sam i izašla iz kola.
Kada sam ušla u kuću, dobila sam napad smeha. Od svega što sam mogla da kažem, ja sam rekla samo, što je brzo, to je i kuso. I odakle to uopšte meni?
