PESNIKINJA U RALJAMA DVESTA LJUBAVNIH KARAKTERA
Možeš pisati poeziju,
ali nikako nemoj ljubavnu
u njoj uvek nađu nešto što te je duboko
pritiskalo
a što nazovu šupljinom, rupom u kojoj se
samozadovoljavaš
ne mogu da shvate zašto se baviš tako
neintelektualnim temama
uzdasima, odlascima, žudnjama, nespokojem,
nesanicom
kad bi umela da slušaš i kad ne bi bila istrajna u
toj svojoj drskosti erotizovanog
možda bi shvatila da se još uvek možeš
preobratiti
izvesti na pravi put
svi oni pre tebe su već pisali o ljubavi, smrti i
drugim ontološkim nesporazumima
šta ti tu imaš više dodati
moraš dorasti da bi o tome pisala
ljubav se ostavlja za kraj
kada te isuše i izgužvaju sve požude
kada izgubiš sopstvene orbite potrage
kada napokon prestaneš misliti o njoj.
PISCI MIRIŠU NA NEPRESTANI STRAH OD SMRTI
Zašto si toliko opsednut mišlju
da te jednom više neće biti
to mi govori tvoja mahnita
potreba da mi poklanjaš
svoje knjige
posle svakog susreta
sa nekim piscem
obuzme me tihi očaj
jer im se u očima vidi
da su spremni
da svoju umetnost založe
za jedno mlado
i željno života
telo.
MORALISTA GUBI SAMOPOUZDANJE U IGRI DUGIH NOGU I OTVORENIH SRCA
Ti nisi podesna za razgovor
kaže mi jedan pesnik poznanik
ti pišeš o ljubavi
moraš da ojačaš u jezičkom smislu
da razbokoriš svoju sintaksu
da je zapakuješ u filozofeme
pa onda možemo da razgovaramo
zar to nije jednostavan primer iživljavanja
moćnika nad slabijim
s tim da on nije nikakav moćnik
niti sam ja slabija
on to i zna
zato i pokušava nečim da me zadivi.
DEVOJKA KOJA OBEĆAVA
Mlado pesničko telo je penušavo
poput šampanjca
sasvim lagano me stiže
piše mi on
sve što na meni vidi on pomisli
to je poezija
ah, kakva samo neafirmisana poezija
za koju ću ja biti
glavni i odgovorni urednik.
PRESTALA SAM DA LJUBIM PISCE, PESNIKE, KRITIČARE
Juče sam ga srela i rekao mi je
kako je konačno našao nju
koja ga može pratiti u svemu bez
oklevanja
kažem mu da mi je drago i da
ništa manje nije zaslužio
da je i te kako važno da neko može
da nas prati
idući dalje ulicom razmišljala sam
kako mi je taj čovek svašta hteo pružiti
i kako sam se i pored svega toga osećala
sputano
zaglavljena u njegovoj dobronamernosti
prema meni
htela sam da pobegnem, da se survam niz
nesigurnost tražeći sopstveni izraz
ako se ulenjim, naviknem, i brzo zadovoljim,
znala sam, ta moja potraga
više neće imati smisla
prestala sam da ljubim pisce, pesnike, kritičare,
i da im ustupam masu za oblikovanje
čak i dok gledaju u pravcu moje čaše
oni bi hteli da utiču na to kako pijem ovo piće
zato trčim preko ovog bulevara
u miru i bez krivice
trčim da se vratim svojim melanholičnim, zlim,
i pokatkad izmišljenim muškarcima
da me produbljuju do bola
kako bih do jutra šibala po papiru
misleći da se tako učim životu
a samo se, u stvari, dodvoravam poeziji
koja će me, kao i svi ti muškarci,
jednom napustiti.
