KARAMELE IZ HANOVERA ’99
Svi se trude da budu normalni,
Osim normalnih.
Oni se uvek trude da budu nešto drugo.
Šik!
Ne znam kako je napolju
Kad nikada nisam izašla iz sobe.
Setim se nekada nekih stvari, i pomislim,
Svaka mi čast što sam preživela.
Kad smo bili mali učili su nas
Da stojimo uz potporni zid
I da se ne bojimo bombi, i toga što
Mama i tata spavaju u odvojenim sobama
Za svaki slučaj.
To je normalno.
Svi se trude da budu normalni.
NEMOJ DA MI JE NEKO
Nemoj neko da mi je dirao
Baba Seru iz restorana Kalenić
Pogotovu ne onaj prvi sto ispred vecea
Trojica pijanih kulova
Što viču
Što su od plate mogli da kupe kola i stan
Nemoj neko da mi je dirao
Baba Seru iz Kalenića
Naročito ne generacija bejbi-bumera
Onih što vole Jugoslaviju ali mrze Hrvate
Onih koje ne zanimaju mlađi
A ni stariji
Onih što su nam krojili sudbinu
Misleći samo o sebi.
Oni koji mi zameraju što nemam decu
Koja će služiti vojni rok
A svoju su napravili slučajno, pijani.
Nemoj neko da mi je dirao baba seru
Ni jednu Baba Seru na svetu,
Sa mnom će imati problem.
LJUBAVNO – TERORISTIČKA PJESMA
Kada bih otkrila da imam
Neku tešku i neizlečivu bolest
Slagala bih da sam umesto nje našla ljubavnika
Lepšeg i boljeg od tebe
Iako to nije moguće,
I sačekala bih da me dobro zamrziš,
Jer, tako ja zamišljam viteštvo,
A svi se mi ložimo na herojstvo i ordenje,
Da se ne lažemo.
Uglavnom,
Kada budem bila sigurna da si dobro
Otišla bih i zaposlila se
U narodnoj lutriji
I nameštala bih ti da dobijaš sedmicu na lotou svakog meseca,
Iako znam da ne igraš loto.
A onda,
Onda kada vidim da mi se kraj bliži,
Otišla bih i detonirala se
U narodnoj skupštini,
Jer znaš da sam uvek volela
Pametno da iskoristim vreme.
KAKO LJUDI ŽIVE MENI JE JOŠ I DOBRO
Kapija je bila zelena, tamno zelena,
Ako baš mora, maslinasto zelena
I razmak između prečki na njoj
Bio je oko deset santimetara.
U realnoj proporciji,
Bilo je to otprilike ovako:
I I I I I I I I
Suviše mali prostor za čoveka, fakat,
Ali sasvim dovoljan za mačku.
Mačka je prošla između prečki nonšalantno.
Dobro sam je osmotrila, baš dobro,
Zagledala sam je, tkaoreći.
Prošla je, nije ni trepnula, ma, ni makac,
Istim hodom,
Za nju kapija nije značila ništa.
(Nemoj da govoriš i pišeš
O patnjama koje
Nisi ni video
Ni osetio
Samo
Da
Bi
Skupio
Poene.)
SINOĆ SAM POPRAVILA IGLU
A ko misli da igla ne može da se popravi
Nikada nije, kao prvo,
Raspetljao šest konaca upetljanih oko nje
Od čega je jedan najlon vezan u čvor.
Nikad nije pincetom ispravio vrh igle
Sasvim nežno, da ga ne polomi,
A zatim plamenom i pamučnom vatom
Očistio je od glave do pete.
Igla je zatim bila srećna i poslušna,
Ubadala je tamo gde treba,
U znak zahvalnosti,
Kao lav kojem je izvađen trn iz šape,
Samo, ja sam spasila trn a ne lava.
(uvek mi je malo falilo da uradim nešto dobro.)
A napolju, napolju je duvao vetar, snažno,
Obarao je stvari po ulici,
Ali ne znam koji vetar, zato što,
Ne znam zašto,
Nikad me nije zanimalo da naučim
Ništa o vetrovima.
POSTOJI JEDNA ZAJEDNIČKA STVAR
Za sitnu elektroniku
(i elektroniku uopšte)
Banke i berze
Svetski poredak
Fotelju presedavajućeg
Avione
Nebodere
Prekookeanske brodove
Mostove i kranove
Zubne implantate
Mene.
-previše krhko.
KRILCA I KRILATICE
Počela sam da radim na gradilištu
Novi Beograd, neki novi blokovi.
Bez kacige, na skeli, naravno, od sedam do sedam.
Ponekad dunem lepak i pijem dosta kokakole.
Ne raduju me više krilatice i pažljivo birane reči,
Raduju me krilca i masna hrana,
Da nadomestim glad od prekjuče.
Pred spavanje zviznem pivo, i pustim agresivnu muziku,
Da ne čujem tetive kako pucaju.
Ponekad zaplačem na pesmu,
Ali tada ne mislim o sebi.
KROZ PODLUGOVE
Ne kažem da pijem i vozim
Ali pijem često i vozim još češće
Zato se noću uvek vraćam okolnim putevima
Kroz Lugove (mali i veliki mokri lug)
I skoro pa neizostavno pomislim na Zdravka Čolića
I majku kako peva licem u plakaru, bira haljinu za posao
A ja neću da ustanem za školu.
Sve te haljine sada su kod mene, majka više ne nosi haljine i uskoro će u penziju,
A ja više ne učim ništa,
Samo se sećam stvari i pokušavam da o njima mislim drugačije nego do sada.
Sećanja mi najviše naviru negde posle jugopetrolove pumpe
Malo pre autoservisa ‘Mićko’ i prevrnutih kontejnera
Na tom mestu obično zaključam auto
‘Neku devojku su presreli neki dan’, rekla mi je,
Roditeljstvo je doživotna nepodošljiva briga, pomislim,
I zatim otključam auto.
Prestala sam da preskačem poslednja tri stepenika
I ne gazim po linijama između pločica,
Ali i dalje, naročito noću,
Umem da ne dišem od jedne do druge bandere,
Nekada čak nateram sebe da ne dišem do treće
dok ne krene da mi se muti.
Grad se vidi sasvim u daljini,
Zaboravio je na mojih prethodnih deset života i stanova,
Svaki sam sredila, farbala cevi od radijatora, promenila sifone u kuhinji i ubrzo potom, otišla,
u svakom sam sadila cveće koje sad sigurno niko ne zaliva.
U stanovima gde sam provodila noći sada živi neko drugi
Ko takođe nešto očekuje od sebe.
Setim se da sam jednom prespavala
U žbunu na Mostarskoj petlji, ujutru je bilo jako hladno
Zamagljena kesica, skinuta sa paklice cigareta,
Nje se najviše sećam.
Pričali smo tih dana o tome,
Treba li žaliti za samoubicama,
ljudi uvek misle da mogu da pomognu, a zapravo, često,
Bude još gore.
O smrti sasvim drugačije misle
Ljudi koji žive pored groblja,
Pomislim dok prolazim kumodraškim grobljem,
Ima lepih fasada, ima višanja u dvorištu
Pas koji trči praznom ulicom obesmisli svaki moj pokušaj razmišljanja, jer shvatim da i on ima neku ideju.
Avala svetli, uskoro će poleteti,
Sutra nije novi dan,
Sutra je isti dan, samo si ti drugačiji.
