KNJIGA ŠTAMPANA U NULA PRIMERAKA
Osećao se srećnim, što može da znači sve ili ništa, pošto sreća zna da bude zadovoljstvo usled ispunjenja pakosti isto kao što može da se pojavi pri povoljnim događajima; ali on nije doživeo ništa specijalno, a nikom nije naneo ni sitno zlo; prosto se usred dana, usred svakodnevnice, osetio srećnim i hteo je da iskoristi polet, izađe napolje i u knjižari dugo gleda u svoju knjigu, da je prevrće po šakama, zagleda riknu i recenziju na zadnjoj korici, kaobajagi čitajući i podižući obrve (od lažnog iznenađenja), kad bi naleteo na poznato ime urednika, izdavača, lektorke i grba štamparije, a sve u želji da to prožimajuće osećanje amplifikuje i duže zadrži u danu koji je pretio da bude zamorno dosadan.
Bio je iskren prema sebi, barem u tom trenutku, pa nije ušao u prvu knjižaru koju je video jer je bila mala i ocenio je da tamo nemaju njegov roman (manji izdavač, manja pokrivenost), nego je peške produžio otprilike kilometar i po, dok se nije dokopao centra grada i tu zamalo sudario s automatskim vratima, koja nisu dovoljno brzo registrovala njegovu pojavu.
Ušao je u knjižaru i čkiljio prema natpisima iznad polica koji su otkrivali žanrove i druga razvrstavanja izloženih knjiga, pa se, spazivši tablu na kojoj je pisalo DOMAĆI PISCI, ustremio prema rafu, unapred zamišljajući mesto koje je njegov roman zauzimao.
Polica s više mrtvih no živih pisaca bila je ogromna, a samo pojedine knjige (onih najpopularnijih i najznačajnijih, kojima ništa nije praštao, pa ni zarez na mestu gde mu mesto nije) stajale su izložene nudeći čitavu koricu, mameći kupce da se uhvate baš za njih. Ostale knjige su bile naslagane kao vojska za vreme smotre, stišnjene do te mere da je teško mogao da izvuče knjigu, a da se ostale ne obruše na to malo novonastalog slobodnog mesta.
Uradio je to s dva-tri naslova, kako bi i dalje izgledalo da neodređeno traži onu koju će možda da kupi. Bacio je pogled ili dva oko sebe, osmatrajući šta rade knjižari, a pošto su oni bili zauzeti sortiranjem i kasom, nastavio je da kopa po domaćoj književnosti, odlažući knjige kojekuda, znojeći se jer nije mogao da pronađe svoju knjigu.
Tri puta je pregledao sve izložene korice, pročitao naslove na riknama (iako je vrlo dobro znao koje je boje njegova knjiga, kako izgleda font korišćen na koricama itd.), preletao pogledom po imenima pisaca i spisateljica, ali svoju knjigu nije spazio.
Uzdahnuo je i izdahnuo, onako kako psi rade kad ne dobijaju dovoljno pažnje, pa se bacio na odeljak koji još nije proverio: kratka priča i poezija. Možda je neko načinio takav zločin nad njegovim romanom da ga je, pregledajući ga i odlučujući se da ga ipak ne kupi, nemarno odložio među pripovetke i pesme.
Ni tamo ga nije bilo.
Podigao je glavu i izvio vrat koliko je god mogao, tražeći pogledom oči radnika. Sigurnim klimanjem glave naveo je devojku u majici-uniformi knjižare da mu priđe i pita ga šta želi. Rekao je koju knjigu traži i istog trenutka ga je oblio znoj jer je skoro dao intervju u novinama, pa, iako postoji šansa da ne čitaju baš svi svu živu štampu, radnica je mogla da ga prepozna i da cela situacija postane užasno neprijatna jer pisac ne bi trebalo da traži svoju knjigu u knjižari, već od izdavača.
Devojka ga je bezizrazno gledala, dok je deklamovao ime i naslov, pomerila je pet-šest knjiga koje je malopre istumbao, uputila mu prekoran pogled, pa ga zamolila da sačeka, a ona će proveriti na kasi.
Otpratio ju je do pulta po kojem je čukao nervoznim palcem (ona je, za to vreme, u kompjuteru upisivala njegovo ime, prezime i naslov knjige) uzdajući se u istu vrstu magije kojom se služe nemirni prsti pored lifta, kad nebrojano puta pritiskaju dugme, nadajući se da će tako kutija pre da stigne. I dalje je vrteo po mozgu šta bi mogao da izmisli i na koji način da se izgovori, ako ga radnica ipak prepozna, ali ona mu nije dala mnogo mesta za maštanje; naslonila se s obe ruke na tezgu, ovo je moj reon, i rekla mu da knjigu imaju, ali da je trenutno nemaju na stanju.
Laknulo mu je. To znači da se dobro prodaje, prvi tiraž je razgrabljen, a on će uskoro da doživi i drugo, a, ko zna (otkup biblioteka da i ne pominje), možda i treće izdanje! Pokušao je da sakrije oduševljenje, pa je dosta tiho ispustio reči zahvalnosti i pozdrave, ustremljujući se na ulicu.
Minuti su prolazili u bezumnoj šetnji. Zapao je u neku vrstu šoka, antipod napadu panike; ceo organizam mu je obuzela neobjašnjiva sila, tresla ga i pomerala i terala žmarce u ekstremitete, a srce da lupa, lupa.
Nije se ni nadao da će ovoliko da ga obraduje to što mu se knjiga dobro prodaje (o čitaocima nikad nije mnogo razmišljao, to mnoštvo predvođeno kritičarima uvek mu se činilo nižim od njega), ali kad je već tako, odlučio je da se dokusuri i ode u još jednu knjižaru, pa tamo natenane dira svoj roman.
Međutim, u sledećoj radnji desilo se isto što i u prvoj, a on više nije mogao da izdrži, hoteći da dobije i verbalnu potvrdu onoga što je u sebi osećao (upalite kompjutere, startujte programe, vreme je za još jedno izdanje), pa je upitao momka za kasom da li to znači da je knjiga rasprodata. Dečko je pogledao u kompjuter, namestio naočare, još nešto kucnuo po tastaturi, izvinio se, otišao do police, vratio se za kompjuter, pozvao koleginicu, pa su, zajedno prčkajući po tastaturi kao dvoglavo čudovište, u isto vreme podigli pogled prema njemu, žmirnuli i istanjili usta u apatičnim grčevima: ne, to ne znači da se prodala, nego je izgleda došlo do nekakve greške u sistemu i knjige nema na polici, iako je ima u kompjuteru.
Ovo ga je malo zabrinulo, ali je (cepkajući jednu zanokticu, za drugom, za trećom) sačekao kraj kase da radnik proveri u magacinu jer bi trebalo da je knjiga tamo, ako već nije izložena. Vratio se bez romana i s lošim vestima: knjige nema. Moraće da pozove šeficu, pa da s njom proveri, a njemu predlaže da proba u drugoj knjižari, na kraju iste ulice.
Nije se ni pozdravio. Besno je izleteo iz knjižare i krenuo na jednu, pa na drugu stranu; vratio se do prve prodavnice i tamo ih zamolio (ne, zahtevao je, iako je koristio reči kao što su da li biste i molim vas) da provere da li je knjiga rasprodata ili je nema.
Ista priča kao i ranije: knjiga je zavedena, trebalo bi da je na polici, ali nju kao da je neko uklonio i od očiju kupaca i iz magacina, samo da bi njemu upropastio dan; stvarno bizaran slučaj, proveriće s dobavljačem, pa će da mu jave, ako ostavi broj telefona.
Promrmljao je nešto umesto cifara, pa se opet našao na ulici, gledajući u svet oko sebe, ne znajući na koju stranu da krene. Ušao je u dve različite knjižare, a u obe se desila ista stvar. Nije želeo više da troši vreme i živce i proverava redom sve knjižare po gradu, već je odlučio da razbuca teško kladivo (tako mu se sitacija činila, kao nešto metalno, hladno, đulasto) i pogleda šta je u njegovoj srži.
Jedino bi sudija brzog hodanja mogao da kaže da li je trčao ili furiozno koračao, ali bilo kako bilo nenormalno je žurio, sudarajući se s prolaznicima kao u realističnom fliperu (on je bio blistava, metalna sfera) zamišljajući adresu svog izdavača, njegovu kancelariju i radni sto i izdavača za tim astalom i sebe koji se nadnosi nad njega i svega što ih deli i tako ga proguta kao veliki kit.
Trebalo mu je, uz svu hitnju, dvadeset minuta da stigne do izdavača, tako da se za to vreme izmorio i smirio, pa ne samo da je prihvatio da sedne i popije čašu vode, nego se i (ovog puta iskreno, a ne samo diskurzivno) zahvalio svom prijatelju, izdavaču i vernom čitaocu.
Odbio je čašicu rakije, ali je uzeo još vode, pa je ispričao šta ga je snašlo u knjižarama. Čovek s preke strane stola se smeškao. Žacnuo ga je što proverava samog sebe po radnjama, ali odmah je video da piscu nije do zezanja, pa se nagnuo nad sto, zalaktio ga i ozbiljnim tonom prokomentarisao kako je to strašna stvar.
Ćutali su. Pisac i dalje zadihan, izdavač u raskoraku između želje da popije još jednu žestinu i da ne ostavi loš utisak (iako ga je pisac odavno znao i bio svestan najrasprostranjenije slabosti), a onda je izdavač opet udobno zavalio leđa u stolicu, pa upitao pisca (ne bez podteksta) šta on, u stvari, hoće od njega. Ovaj nije znao tačno šta želi, ali su, posle kratke priče, došli do toga da on ne veruje da je čitav tiraž odštampan (izdavač se previše zaprepastio na tu optužbu, pa je pisac nastavio) i da njegovog romana naprosto nema u knjižarama jer ga nema ni kod izdavača. Prepirka je prelazila u svađu, pa u kumljenje i izvinjavanje (s jedne i s druge strane) da bi se okončala time što mu je izdavač pokazao magacin (drugu sobu salonskog stana) i rekao da, ako uspe da pronađe primerak svoje knjige (koji nije završio kod distributera i samim tim u knjižarama), može da mu raspali šamarčinu. Još su se kratko svađali, a pošto mu nije padalo na pamet da kopa po ostavi, izašao je iz stana, ostavljajući za sobom otvorena vrata kao znak, dosta nejasan, da je s izdavačem završio.
Nogama je gutao metre, dok je prstima vredno tražio telefonske brojeve knjižara i zvao ih redom, raspitujući se da li imaju knjigu. Neki je nisu imali, a neki su mu govorili da je imaju i da može da dođe do tad i tad (radno vreme se menjalo u odnosu na poslodavca) ili da mogu da mu je pošalju poštom. Otišao je u knjižare koje su mu dale potvrdne odgovore, ali i tamo se ponovilo isto što i ranije, knjiga i postoji i ne postoji, pa je otrčao kući i pravo s vrata, ni ne skidajući cipele, uleteo u kupatilo, pošto se tamo poslednji put družio s romanom.
Nije bio siguran da li je knjigu odložio na korpu s prljavim stvarima ili na veš-mašinu (obe su bile u dosegu ruku s ve-ce šolje), ali nigde nije mogao da je nađe. Bacio se i na mali plakar s kojekakvštinama (dezodoransi, sapuni, omekšivači, pinceta, grickalica) ali ni tamo je nije bilo, a nije je spazio ni ispod mašine za veš, kao ni iza vodokotlića, a ni u njemu jer, da, setio se kako u filmovima skrivaju oružje, drogu i novac, pa je pomislio da ju je, ko zna zašto, tamo odložio, sve u plastičnoj nepromočivoj kesi. Na red je došao ostatak stana, ali valjda je jasno da ni tamo nije uspeo da nađe knjigu, pošto njegovog romana, jednostavno, nije bilo.
Sklupčao se u fotelji u dnevnoj sobi, okružen rusvajem koji je napravio pri paničnom traženju knjige, ne znajući šta da misli, a iz kratke katatonije preneo ga je zov mobilnog telefona, koji je cvrkutao negde iz krša. Našao ga je samo zbog upornosti izdavača, koji nije prekinuo vezu, sve dok se pisac nije javio. Objasnio mu je kako je s distribucijom sve u redu i da je paket s romanom sigurno negde zaturen, a da, ako mu je stalo da roman kupi baš danas, može da proba u drugim knjižarama. Pisac je ćutao na pijani solilokvij, a kad je izdavač krenuo u suprotnom smeru i navaljivao da se opet vide (interesovao se za njegovo zdravlje, mentalno pre svega) spustio je slušalicu i izašao iz stana.
Išao je dobro znanim ulicama, vrludajući između ljudi u pokušaju da što brže stigne do cilja, a da se ne očeše ni o koga (sva lica koja bi video izazivala su sumnju, kao da je svako od njih znalo šta se dešava s njegovom knjigom), rizikujući da ga zgaze kolima jer je kolovoze sekao svako malo (oštro, dijagonalno, u g (ćirilično)), ne želeći da izgubi ni sekund na traženje zebri i čekanje semafora.
Obnevideo od celodnevnog izgaranja u potrazi za knjigom, sručio se na drvenu stolicu u kuhinji svoje majke, brišući rukom znoj s čela, obraza i vrata, dok je ona, s prstom pod mlazom, čekala da se voda iz slavine dovoljno ohladi, pa je nalila u visoku čašu i dala mu da pije.
Majka, kao majka. Zapitkivala ga je o svemu i svačemu, a najviše se brinula što je tako zadihan, rumen i znojav, ali on se na sve raspoložive načine branio da joj odgovori, čak se koristio i odmahivanjem ruke, kao da su njena pitanja dim cigarete koji mu smeta. Na kraju, ipak, predao, klecajući u nesigurnim kolenima odlučnosti i prosipajući pred nju sve što mu se desilo tog dana.
Staroj se zavrtelo u glavi od priče i zabrinutosti za sina, pa je i ona popila gutljaj-dva vode, sela pored deteta i položila šaku na njegovu podlakticu, što je pisca toliko ganulo (prvi put je, tog dana, osetio da je stvaran) da je jedva suzdržao suze, dodatno osiguravajući odluku da ne plače time što je naglo ustao, poljubio majku u teme i dosuo još vode u čašu.
Prešli su u dnevnu sobu, gde je televizor tiho šaputao reči glumaca filma. Seo je na trosed, a ona se posvetila traženju knjige na polici koja je na iskrivljenim prečagama držala više andramolja nego stranica. Pošto joj je dugo vremena trebalo da nađe roman, pisac ustade i priđe polici, oslanjajući se na nju i zagledajući petnaestak šarenih rikni, a onda u majku koja je čkiljila, pokušavajući da nazre naslov ili sinovljevo ime.
Shvatio je o čemu se radi, pa se vratio do troseda i zatreskao okama u film, a majka se okrenula prema njemu, raširila ruke, a zatim se ozarila (majka-petarda) i skoro otrčala do druge sobe: mora da ju je tamo ostavila jer ju je čitala pred spavanje.
Pisac je pogledao za njom. Posmatrao je prazan prostor predsoblja, osluškujući kako žena pomera i tumba sitne predmete, pokrivače i delove nameštaja u uzaludnom pokušaju da nađe njegov roman. Ustao je, otišao do nje i tiho joj rekao da se ne trudi više jer ga neće naći. Majka se branila da ga je verovatno pozajmila, ali on je znao da nije ni kod jedne košminice ili prijateljice, pa se pozdravio s njom, mirno odlazeži na ulicu, osećajući, najednom, strašnu hladnoću koja se brzo proširila telom.
Trljao je ruke, ubrzavao tempo hodanja, pokušavao da što dublje i više udahne topli vazduh, ali ništa od toga nije uspelo da odagna smrz koji ga je obuzeo.
Očajan, doteturao se do klupe, šćućurio se i zagledao u tramvajske šine, kojima je ubrzo prošao jedan od gradskih metalnih crva, terajući sve oko sebe da drhti.
Zebnja ga je prošla, pa je prišao šinama i gledao za odlazećim tramvajem, a onda je pomerio glavu na drugu stranu i iščekivao naredno vozilo.
Tramvaj (crven i podrigujući cin! cin! cin!) pojavio se posle pet minuta, fatamorganeći isprva, a onda očigledno klateći se na šinama.
Nedaleko od njega (deset metara, ako i toliko) dva klinca dotrčala su do šina; sagnuli su se, ostavili nešto i odmakli, čekajući da tramvaj prođe.
Pisac zakorači na šine (cin! cin! cin!), ali u poslednjem trenutku spazi da dečaci dižu nešto sa zemlje, gledaju jedan drugom u dlanove i uzbuđeno se gurkaju ramenima (cin! cin! cin!), pa se, u poslednjem trenutku, pomeri tramvaju s puta, ču kako ga vozač psuje i blagi povetarac (od masivnog vozila u prolasku) udari ga po licu, pa ode do dečaka i zamoli ih da mu pokažu šta su to stavili na šine.
Delovali su kao da mu ne veruju, ali (valjda zato što nije navaljivao) jedan od njih ispruži ruku i otvarajući dlan pokaže mu iskrivljenu kovanicu. Munuo je druga rukom u bok, pa je i on uradio isto. Pisac približi glavu njihovim šakama i dugo (ne toliko dugo, koliko mu se u tom trenutku sve činilo da traje duže nego što jeste) se zagleda u izdeformisane novčiće koji su (iako oštećeni) ipak istrpeli silne tramvajske tone.
Osmehnuo se, dao malcima još metalaca, pa se s novim elanom (ili onim starim, s početka priče, koji je opet pronašao) zaigrao s njima, stavljajući novčiće na šine i čekajući sledeći tramvaj.
