I
Ako zaviriš
Rasparčaćeš prostor
U vazdušnu činiju, nalik očnoj jabučici, atmosferskom grumenju
Izliće se nešto natopljeno: šperploča ili preteće slovo
Poželećeš da si je otvorio
Kada su listopadna tela odlagala paučinu i kreč
Da si ručicu povlačio bez žurbe
Da je nikada nisi povukao
Sadržinom će zaposesti leđa svakog tvog pršljena
Pršljen tvojih sinusa, prevoje za koje nisi znao da postoje
Nećeš imati vremena da poželiš
Bićeš lakiran i klizićeš
Šinama radnog stola
II
Sada si utočište korisnog, namena na uzici
I više te ne brine saglasje prostora
Jednolik čeljusti, vibrira ti nepce, oblizuje se instinkt
Ali ćuti da dokaže da to nije tvoja priroda
Da nisi isti
Jesi li nasukan, razgolićen?
Hoćeš li zapleniti ledenu figuru
Što se neoprezno odaziva na škripu?
U prizemlju je napeto
Iz komešanja se iscrtava
Da ti samo radiš svoj posao
Iščekuješ
Trneš
Neodlučan
U ležištu
III
Od nelagode i umora
Ledena figura ispustila je obličje
Bila je kratkog vida
Isuviše uvezana ponoćnim bezvučjem
Zbunjena veličinom sopstvenog bića
Klizava kao misao
Struji ti među ivicama poput klikera
Ispunjava ti ćelije mirisom ribe
Kalemi čula na tvoju tečnu, kolebljivu savest
Toplo je kada trepneš
Toplo
IV
Kocka je napukla od tvoje školjke
Ostali su brdoviti zidovi i ozidana brda
Uvučena u sopstveno podnožje
Golica te poniklo i već smežurano bilje
U prstohvat staju krhotine inja
Spore u toj dubini
Ti, zamisliva pre svetla i praska
Zamišljena na vratima lakiranih usta
Oblike razbibrižno podnosiš i sadiš
Kao da su obrazi, kao da su doba
V
Raste kolaž od gena, balon od stakla
Pamćenje su progutale makaze i kraci
I niko se ne seća odakle
Priče su naprsle kao reke
Pukla je veza nasleđenog sliva
A raste kolaž od gena, balon od stakla
Nečija stopala tek su se pomakla
Na meti tvog stomaka ostavljaju fleke
Slagalica raste i sve dalje te vodi
Unutra, gde sve piše
Na jeziku slepih
VI
U glasu nose škripu
Nerazumljiv znak
Naslućuje se telo, u toj znatiželji
Jedno stvarno koščato i tesno
Drugo stvarno treće obojeno
Spoznaje se zbir
Zbir u glasu nosi pesak
Nerazumljiv znak
I horski nosi zemlju
Dok molski po njoj hoda
Do svetla i praska
