ČIGRA
Zver mrda trbuh
Telesa se, belasa, talasa
Sve što izmislim se pretvori u nekakvu viziju, dobije život
Reči i moć u jednosmernoj ulici
Zver
dole u džungli
Kad me nema znam da stiže
Na momenat se izdignem i vidim da sam van fokusa
Pa se momenat istopi
Film počinje
Boli me
Od čega
Da li mamografija boli
Prekidam i guglam
Vraćam se na Squid game
Mada mi je muka od krvi
Ne mogu da spavam
Gledam Dejvida Brenta da neutrališem
Ko je ono beše radio mamografiju
Marina. Zvaću je. Poslaću joj whatsapp. Zvaću je.
Opet gledam.
Krv krici u igri
Neću spavati
Bol pulsira
Guglam
Ledja me stežu
Mali mi je krevet
Da li ću ga uprljati krvlju
Curi
Moram da zovem centar za pomoć klijentima sutra
Odmah
Ko zna kad ću stići kući
Da li će biti voza, vozova
Za mene
Da zovem centar za pomoć klijentima
Rano je
Ledja me stežu
Nisam meditirala danas
Juče jesam pa mi nije pomoglo
Mora svaki dan ako hoću pomak
Ne pomaže
Jela sam loše
Jeb’o me detoks
Ko zna koliko je putera bilo u onom stejku
Šta ću na dečjem rodjendanu … kako da odbijem
Ubaciću u kalendar
Odmah
Da se neko ne naljuti na mene
Ne razočara
Pije mi se vino ali previše pijem
I kako ću onda da pišem
Mogu da napredujem jedino ako pišem redovno
50 sekvenci unapred pa nazad
da slučajno ne zakasnim,
da nešto ne promakne kroz prozor mog supersoničnog
Stenjem
Boli me hemoroid
Ne znam odakle više curi
Zver se telasa, belasa, talasa
Sve se realizuje čim ga označim
Izgovorim
VIRUS EMPATIJE
Vrelina cvrči kroz istarske stene
suši grlo
so zateže usne.
Isprva samo senka
mada je prati žuti miris
užeglog, zakrečenih pora, zaboravljenog života.
SMOKVE! – trza zvuk.
Trule? – zlobna misao.
Ne jedu mi se, mislim.
Smokve?! – glasnije, pored.
Ne čujem ne vidim pravim se
svi se prave
svima nam se obraća.
Nada se odgovoru, nekakvom, ma kakvom, interakciji,
potvrdi da je u istoj dimenziji sa
hrpom samoopsednutih telesa.
Šta će ovde?
Da li se plaća?
Da li je opasna, luda?
Da li – ?
roji se sramno i uporno.
…smokve … – drhtavo.
Dan je tuče tamo gde je juče završio.
Nije nam u egzistencijalnom mehuru,
moderno postojanje je podnošljivije bez prikaza.
Prosvetljeni smo.
Ne jedu mi se
… ali to su moje smokve …
Razvlači se kroz cvrčeću vrelinu kao kroz paukovu mrežu,
reči ostaju lepljive na koži.
Krivim se, odvajam glavu na drugu stranu
da ne vidi kako mi se jedu
strašno i slasno.
KLATNO
Klatim se tako dobima
Medju polovima
Sa svetom
Glava mi se ispuni Kunderinom željom za padom
I tad se klatno zanese ka drugoj krajnosti putanje
Pitam se decenijama
Od lakoće sa kojom se laž izgovorila
Do teskobe trenutka kad se rasula pod svetlom
Počupana srca zarad nečeg tamo daleko od večne zakletve
Do lakoće uranjanja u istu ulogu, drugom filmu
Fijuuuu
Košava u Beogradu, Severac u Londonu
Komfor bez radosti, Radost bez komfora
Oligarhija, Kvazi demokratija
Previše kontrole, Bez kontrole
Gušenje, Rupa u srcu
Sloboda i lakoća i samoća
Gustina i gužva i toplina
Nikad neću napustiti dom, Četvrt veka u hladnoći
Fijuk
Devojčica mora da odraste
Devojčica se ne kurva jer ne zna kako
Dok ne sazna
Devojčica sklizne u rupicu
Rupica je plitka, ali
Devojčica se ukori, zgazi senku
Zabije glavu u pesak
Mrzi kurve
Sat otkucava
Senka Kurva preklinje
Devojčica ne da
FIJUK
Hemoroidi pucaju od klaćenja, stezanja
Šta kad nešto pukne sagori
Šta kad me nema, klatno stane, prestane
Gde sam ja
Bez boje obrisa mirisa
Šta ostaje
Da li još postojim
Klatno fijuče
Polovi počinju da nalikuju jedan na drugi
Tonem u reku paradoksa bez volje
Iako znam da je to jedini prolaz ka – ….
Crvena pilula, skok sa litice dole u vlagu nestalnosti
Zrak seče sivilo
Klatno usporava, njušim zlatnu prašinu posle vekovnih turbulencija
Finu tananu prašinu, nedeljivu, sipeću
Nevidljivu očima mase i ideologije
Jedinu koja opstaje ispod granice
Prašinu sredine
Tutnjava planeta i nabor latice
Devojčica nije devojčica nije kurva nije ni devojčica je i kurva i devojčica
Sunce izmedju dva vetra, topao oblak
Skok iz stege u poplavu i nazad u novu stegu pa opet.
Oba živa
U istoj dimenziji,
Zajedno
Živa
Moguća.
