NAKON POSETE RADETA DRAINCA
Već je četvtrti dan kako sam opet sam. A isto tako četvrti dan i kako sam počeo ponovo da šljakam…Da opet zarađujem svoj hleb…da ga mesim.Dani su monotoni, tihi, prazni, ali ne i neispunjeni. Nakon noćnog rada, veći deo dana prespavam.U onim trenucima kada sam budan bavim se spremanjem ručka, čestim čišćenjem i pranjem veša, svakodnevnim pranjem sudova, šetanjem psa i čitanjem knjiga.
E, kad sam već kod čitanja, ono što me trenutno okupira je poezija Radeta Drainca. Ponovo je taj ukleti pesnik zakucao na moja vrata, kao neki stari, dobri i pijani drug, i pitao me da li mi može opet govoriti o sebi, o svom životu, o svojim napaćenim lutanjima, o mašti, i o viziji sopstvenog prokletstva, o gladi, o siromaštvu i bedi, o čežnji za putovanjima, o ljubavi i mržnji, o svojoj rodnoj Toplici, o poeziji kao načinu života, o ženama, o neprežaljenim ljubavima, o kafanama u kojima je pio, radio, pisao, pa i živeo, O Jesenjinu, Rembou, Lotreamonu…O svom ludilu i o svojoj bolesti…Ah, taj Drainac! Kako da ga ostavim i zanemarim? Zato mu otvorim vrata sopstvene mašte i pustim ga da uđe…
U mislima mu ponudim pivo. Drugog pića nemam, a znam da bi on rakiju, ili vino, ili kalvados, a mogao bi i apsint. No, on se prihvati piva, natoči nam, pa nazdravimo…
-U zdravlje!-kažem ja
-Pijmo!!!-kaže Rade
Smotam dve cigarete duvana u mašinici, pa ponudim i njega. On je, razume se uzme, pa sa opaskom kaže da je baš hteo da me pita : „Imaš li jednu cigaretu?“. Pripali nam, pa otpije još jedan dobar gutljaj, a Raka kaže: „ Zaista, sve niskosti i svinjarije na ovom svetu odigravaju se na isti način. Beda je svuda na svetu crne boje!!!… Čovek nije dobar. Društvene celine još manje. Mojoj savesti najviše gode iskreni tonovi. Prezirem kabinetsku umetnost ovog doba. I svih doba!!! Časno razotkrivanje liči na herosjtvo, a ja mogu o sebi samo rđavo da kažem. I, u tome je sva moja tragedija.“
Posmatram ga, po ko zna koji put ga analiziram. Mnogo toga je on meni ispričao. Mnogo puta mi se otvorio. Mnogo puta mi je ostavljao svoje pesme, svoje stihove, kada bi pijan odavde odlazio, pa ga ne bi bilo neko vreme… gubeći se u svojim fantazmagorijama na ulicama Beograda između dva rata, i na ulicama Pariza u vreme kada je Modiljani natopljen Piconom (Crni Apsint), igrao i pevao pored statue Onore De Balzaka…Odlazio je taj Drainac na svoja putovanja, bežeći iz jedne surove i teške stvarnosti, u drugu još gorću i nepodnošljiviju…Ali, njegov očaj, uzdigao je njegov umetnički i pesnički talenat na nivo genija, kojim je otvorio kapije sveopšteg pakla u kome se našao. Ušao je svesno, jer sopstveno prokletstvo je smatrao Božijim darom kojim će opisati sav svoj život…iako u Boga nije ni najmanje verovao. Ali verovao je u taj dar, i zato mu se prepuštao sa oholim zadovoljstvom i sa osećanjem lične tragike…A zatim su se te kapije sa treskom zatvorile!!!
Natočim nam po još jedno, a on me pogleda i upita: „ Imate ludnicu ovde, jel?“
-Imamo. Što?-
-Pa pitam. Ja kad bih naleteo na nekog čoveka kao što sam ja, odveo bih ga u ludnicu iz momenta- reče on na onaj njegov tužno-humoristički i sarkastični način. Tu se obojica nasmejemo, pa kucnemo čašama.
Ćutali smo nekoliko sekundi, a Rade zatim nastavi: „ Mladost mi proteče najodvratnijim dobom ljudske istorije, gde su jedni imali isuviše, a drugi gotovo ništa. sem golog života! Taj goli život mnogih dana za mene je bio balast.“
Moje oči su bile uprte u njega. Ono što sam tog trenutka osetio i uvideo jeste to da mi sve ovo govori po prvi put. Nikad mi o tome nije pričao do sada. Ovo su bili njegovi prelazi, menjao se i kao čovek i kao pesnik, ali je ostajao večiti usamljenik. Večito bežeći od sopstvene nesreće i sopstvenih nevolja, iz gradova koje je istovremeno i voleo i prezirao i koji su počinjali na kraju da ga guše, ali se opet njima vraćao kada bi uspomene ovladale, a nostaljija dozivala, jadikovala, i kukala i bolela…A naročito se vraćao u svoje rodno Trbunje gde se rodio 17. avgusta 1899. godine, u umilnom zelenilu Toplice, ispod prkosnog Jastrepca u seoskoj porodici od oca koji je bio seljak, ali koji je, kako je sam Drainac govorio, nosio građansko odelo… Nakon lošeg završetka osnovne škole u varošici Blace, gimnaziju je započeo u Prokuplju, a potom nastavio u Kruševcu, gde je s mukom završio 5 razred, budući da prema školi nije gajio neku naročitu ljubav. I on je poput Selina i Miloša Crnjanskog prošao pakao Prvog svetskog rata i dobar deo drugog. Imao je on nekoliko Golgota svakakve vrste, ali ona prava je bila 1915. u plamenu tog istog rata,kada odlazi sa stricom i nekolicinom drugara u Albaniju, a nešto kasnije i u Francusku. Tamo je nastavio školovanje u Bolijeu, u blizini Nice. A upravo tadašnja francuska, bila je vezana za mnoge njegove snove, koji će se donekle ostvariti nekoliko godina kasnije kada bude živeo u Parizu. A tamo je otišao odmah posle rata i to je bio taj prvi, sudbonosni, pesnički susret sa francuskom metropolom, koja ga je opila svojim umetničkim tradicijama…
-Šta si se zamislio koji moj?-Upita me Rade već krvavih očiju od umora i alkohola, mašući mi praznom flašom ispred nosa.
-Mm, ništa posebno. Mislim o tebi i tvom životu…- kažem i skoknem do frižidera da donesem još dva „Lava“.
-Jebote, kakvo vi pivo pijete. Užas. Ovo je čista bljuvotina…Nemaš pojma kakvo se nekad pivo točilo u Hotelu „Moskva“ 1926. godine. Reče on, kao da je to bilo juče, zatim nategne još jednom svoje hladno pivo i posluži se cigaretom iz moje tabakere…
– Ne što ja nisam rođen, nego ni moj otac nije bio tad u planu. Kako bih mogao znati do đavola? Ja nisam književni vampir kao ti!
– Tačno, ne može svaki pesnik da pije krv establišmentu i sistemu kao ja!!! Zato su me i proganjali sa svih strana. I kritičari, i ušuškani akademici, i prevrtljivci, i preletači, usrani političari i kvazi pesnici. Skoro da nigde nisam bio dobrodošao, a upadao sam svuda. Na sastanke, na novinske kongrese, umetničke paviljone, univerzitete i krvi im se napijao i jebao im svima mater…Kako vi mladi sad umete da kažete…I, iako sam celog života zbog njih, ali i zbog sopstvenih nervnih slomova i ubistvenih depresija, mamurluka, košmara, grižama savesti i vrtlozima koji nisu bili daleko od mentalne katastrofe, uspeo da umrem u svojoj 44-toj, dakle mlad, ali da ipak ostavim trag. Trag koji evo stoji već 75 godina, i koje vreme neće nikad izbrisati…Sve ono što ni za života nisam slutio, sve ono dobro što je trebalo još tada da se desi, sav moj očaj, i sva moja anarhistička borba na svim nivoima i frontovima, kako poslovnih, tako i ličnih, napokon se isplatio…Ja sam svoju cenu odavno platio stari moj!- u jednom trenutku je ućutao i malo pognuo glavu, zamišljen.
-Je li, imaš li one tvoje vesele cigare?- Znao sam o čemu me pita, pa kažem da nemam.
-E jebi ga, znaš da nisam ljubitelj duvke, ali prijala bi mi sad jedna fina zolja.- reče i iskapi flajku.
-Daj onda još jedno pivce! To valjda imaš?-
-Naravno- odem i donesem mu…Usput mu spomenem da mi je on draži kao skandal majstor nego kao pesnik…
-Ti si isto sujetna, pesnička pička…- otpljunu mi i namigne nazdravljajući.
Sati su prolazili. U međuvremenu iz podruma pića u blizini doneo sam još nekoliko boca piva.Zatim skoknuo do „ Sunčan dan“ i naručio kilogram pržene džigerice sa slaninom…pokupio ručak, i kući napravio salatu sa paradajzom, mladim sirom i lukom, servirao i postavio na sto.
-Ajde, rekoh i smazah na brzinu jedno parčence.
-Nisam gladan, ali ješću kasnije. Znaš da dok pijem slabo jedem, ali ću svakako pomezetiti…Mmm, ovo sam jednom jeo kod Koste Pećanca u njegovom logoru gore na Jastrepcu. Dok smo bili u dobrim odnosima i dok me nije osudio na smrt…On, i pop Mika.- Poslužio se i on nekoliko zalogaja, videlo se da je gladan, ali se videlo i da je želeo još da pije.Pošto je šalabrcnuo i gucnuo, nastavio je:
-„ Nisam željan hvale, niti tople supe sa vašega stola. Ja, koji tako svirepo pljujem na vaš ćiftinski moral! Ne gledam čak ni plitke sprudove vaših duša, potcenjujući vaše svetinje, o dobri građani ove zemlje!!! Smejući se živoj komediji, upirući revolver u srce svoga genija…“ Prvo je počeo da recituje, a onda i da se dere i viče. Video sam opet taj njegov gnev i bes i osetio sam tu njegovu potrebu da prkosi, da revoltuje, da se buni i suprostavlja…Uostalom, već smo bili poprilično popili, a ja sam uveče trebao da idem na posao. U jebenu i večitu moju treću smenu, u jednoj od mnogih pekara…Za razliku od mene Drainac nije imao nikakvih obaveza. On je svoje obaveze i zadatke i lične misije, i poslove završio još pre 75 godina. Sad mu ostaje da uživa u životu posle smrti, koji sam mu dodelio u svojoj imaginarnoj stvarnosti, puštajući ga, a i sam uživajući u druženju sa njim, da mi priča, govori, beseduje, i pijano vrišti kad za to dođe vreme…
U jednom trenutku Rade Drainac je zaspao. Šešir mu se nakrivio i pao mu na oči…Posmatrao sam tu mršavu i visoku priliku…Opet je cirke, pomislih. Ali jebi ga, to je on. Raka pesnik, Ujevićev boemski pajtaš…On, koji je pravio skandale, zavodio žene i patio zbog njih, tukao se i branio svoju čast, putovao, leteo, plovio, voleo, patio, ostavljao…Pisao. Pisao grčevito. Pisao strastveno. Pisao i živeo. Pisao i umirao.
Pustio sam ga da spava. Znao sam da je umoran od svega. Ispružio sam mu noge na drugu fotelju i pokrio ga ćebetom.
Zatim sam otišao do kuhinje i jeo prženu džigericu sa slaninom i salatom.Pošteno sam bio ogledneo posle nekoliko piva…Kada sam se vratio u dnevnu sobu, Rade Drainac nije bio tu. Otišao je. Nestao, kao uvek i kao svuda, ali to me nije brinulo jer znao sam da će se opet jednom vratiti. Jer, on se uvek vraćao…kad oseti da nema više snage i kad opet ostane sam.
Kada sam otvorio ovu svesku da pokušam da opišem ovaj susret sa njim, video sam na novoj stranici njegovom rukom ispisano:
„ Dugo, dugo sam spavao.
Kada sam otvorio oči jesen je blistala na prozorskim oknima.
Na stolu kora hleba. Podići ću glavu i zaboraviti sve.
I ako ikad zaplačem. To će biti za ljubav.
Izmisliću reči koje će biti toplije,
od rastopljenog olova.
Čovečanstvu dugujem osmeh i pozdrav.“
U potpisu je stajalo Tvoj (imaginarni drug) Raka Drainac.
KRAJ
