Ima nekoliko problema kod samoće. Ona sa sobom nosi mnogo tereta, mnogo nemogućnosti, mnogo bola, mnogo osećaja niže vrednosti. Ti osećaji traju dugo. Jako dugo…Treba im vremena da se razlože, rastope, nekako da nestanu. Kada napokon nestanu, ti si zajebao kolotečinu, srušio si zid, prihvatio je šireći ruke. Vreme je učinilo svoje. Ona je postala tvoj saputnik i ti sa njom pičiš kroz život. Sa njom pričaš, sa njom živiš, njoj se jadaš, sa njom vodiš ljubav. Ona ti je sve. E onda, pojavi se ljubav i pojavi se žena koja ti to sve donese na poslužavniku. Sve što ti je potrebno. Tada shvatiš da tvoja samoća i ona ne idu zajedno.. Nikako se ne uklapaju. Počnu da se mrze…I šta ti onda ostaje? Ostaje ti da izneveriš svoju samoću. Ostaje ti da je prevariš. Prihvatiš tu novu ženu, koja je ušetala u tvoj život kao u svoju baštu, kao u svoje dvorište. Tu ženu jednostavno prihvatiš, a onda je vremenom i zavoliš…Zbog nje, menjaš svoje navike. Izbacuješ piće u prepodnevnim satima, izbacuješ svoje vreme za pisanje, izbacuješ ručak u 15h popodne, izbacuješ dremku u 16h popodne. Tada opet daješ sebe, menjaš se iz korena, i sve to činiš, jer si opet zavoleo, jer si opet postao čovek, jer si opet postao muškarac. Jer si opet otkrio da je to ljubav, da je to ono što ti je potrebno da nastaviš da se krećeš kroz život. A znaš, da ako ta žena vremenom ode svojim putem i ostavi te, da ćeš samoću preklinjati i moliti je da se vrati….I ona će se vratiti, ali jebaće ti sve po spisku. Zato pitam sebe: Da li treba da napustim svoju samoću? Da li treba da prihvatim ljubav žene?
