Zbunjena dekretom o ukidanju proleća, pokušavam da se setim šta su prve stvari koje oblačim kada se u maju iznenada popne na tridesetak i nesigurnim korakom krećem ka klinici. Na Studentskom trgu presedam ulazeći u trolejbus. Dok sedim vrpoljeći se na sedištu u nedoumici kako da se probijem do automata za karte, visoki crnokosi mladić jedinstvenom ljubaznošću privlači moju pažnju. Vraća mi poništenu kartu, izgovarajući moje ime. Pošto ga ne poznajem, pripisujem to dugom stajanju na osunčanoj stanici. Njegovo lice je privlačno i nasmešeno. Pitam za stanicu na kojoj treba da sidjem. Smeška se rekavši da ga sledim, jer je to i njegovo odredište. Na to ću lice misliti tokom sledeće zime, odlučujem spuštenih kapaka.
Predajem knjižicu sestri, pitajući da li je doktor stigao i dugim, svežim hodnikom tražim ordinaciju.
– Sinusi.
Doktor uzima snimke moje lobanje, obrće ih i zagleda.
– Radićemo laserom. Mora da se uplela i neka alergija – izgovara, spuštajući svoju mesnatu šaku na moju oslonjenu ruku.
Ponovo žmurim. Osećam toplinu. Doktor se novom tehnikom akupunkture vrzma po mojoj ušnoj školjci. Već mi je bolje od njegovog živahnog pogleda. Planiram da ozdravim za nekoliko nedelja. I placebo će pomoći. A tek laser! Šta su to sinusi, pitaću do leta.
Seanse se nastavljaju. Doktor već prijateljski uzima moju ruku. U mom uvetu je domaći. Prelistava moju novu knjigu. Pričamo o njegovoj tek rođenoj unuci. Doca se tajanstveno smeška. Šaka mu je džinovska i vlažna. Teško razaznajem muški dodir u ovoj situaciji, ali on iznebuha počinje da priča neku sasvim zbrkanu priču o lososima i čudu njihovog nagonskog kretanja. Pokušavam da izvučem šaku. Ali, kasno je. Klopka je već postavljena.
Ovaj muškarac je prestar, preglomazan i ukupno neupotrebljiv za bilo kakav flert. Izgleda dobroćudno, ali ću nastojati da mu ne pozledim sujetu. Zato su mi pokreti i dalje meki. Nevolja je u tome što doca u prvoj trećini svake seanse počne da priča svoju neartikulisanu priču o lososima u kojoj ne uspem da razaznam kome je namenjena uloga žudnjom izludele ribe.
Stvar više nije šaljiva i ja počinjem da se krećem opreznije. Da posmatram sestre i pacijente i pokušam da zaključim da li su i oni u ovoj igri. Sestra me uvek pita kod kog ću doktora, a onda me odmeri od glave do pete i kao da neodobravajući klimne pacijentkinji iz priče o lososima. Pacijenti su različiti, ali preovladavaju mlade i lepe žene i sad već nema sumnje šta se ovde događa. Matori doca baca svoje poslednje mreže u more puno svetlucanja. Mreže su ofucane i sa rupama, ali se on grozničavo nada da će se nešto prihvatiti.
Kako da se izvučem iz ove gluposti? Posmatram lica sestara koje se smenjuju i na svakom čitam da je prošlo kroz ovu lepljivu igru reči i dodira. Pa on je načelnik. Čik da je neko pokušao da mu kaže kako ne mari za losose. Panično razmišljam o vrsti rupe kroz koju bih mogla da se provučem. Šta ovaj matorac hoće? Pa ne misli valjda da će da me povali u kožnom kabinetu, posle obrađenih erogenih zona u mom uvetu. Gde li su tačke za sinuse? Ko to zna.
Slutim da je razrešenje blizu. Na sledećem tretmanu, doca interfonom obaveštava sestru da će pregled trajati do 18.30 i da ga ne uznemirava, a onda iz frižidera vadi viski i voće. Ja se pribijam uz naslon fotelje.
– Mislim da je vreme da se prepustimo uživanju.
– Dragi doktore, vi ste veoma šarmantni, ali ja sam udata.
– Koliko udati? – razrogačeno pita doca.
– Vrlo udata – kažem. – I pri tom, nećete verovati, i zaljubljena.
– Pa šta. Da ste se ponašali kao losos ne bi vas sada ni mučili sinusi. Sve je to psihosomatski – užagreno melje doca.
Uzmičem. On me kod tapaciranih vrata sustiže i velikim trbuhom pribija uza zid.
– Tako ste dražesni, sićušni, slađušni.
Provlačim se kroz rupe njegovih laktova. Nema ništa od završetka tretmana. Ucena je, i neizrečena, jasna. Ponovo ću zimus po košavi bolnu glavu nositi u rukama. Rupa kroz koju umičem je komotna, ali nevesela. Pa on i nije tražio sinusne tačke po mojim ušima. Samo će moj lepi muž, dok me bude držao u naručju, šeretski pitati:
– Kada ćeš opet kod doktora lososa?
