LOVAC NA MALE PLANETE
Silvija leži na kauču u dnevnoj sobi. Suze joj se kotrljaju i padaju u uši kao u dva savršena levka od slonovače. Đorge sedi kod njenih stopala sa “Andromedom” u rukama, voljan da joj pročita priču.
– Zašto plačeš?
– Ne znam.
On razume odgovor i spreman je da je nagradi. Čeka Luku, ali devojčica sa ušima punim suza čini da zaboravi zašto je tu. Vrata su otključana. Ovo je verovatno poslednja kuća u gradu koja ne zaključava vrata.
Ona je sestra njegovog najboljeg druga i ne pada mu na pamet da joj se nabacuje. Osim toga, čudna je, jako se šminka i često plače. Pokušava da je umiri, ali ona kaže:
– To i nisu suze. Nisi dobro pogledao. Ovo su kristalni kamenčići. Subotom honorarno radim za “Svarovskog”. Tako se, zapravo, izdržavam. Zar misliš da bi mi porodična penzija bila dovoljna?
Njene reči su ogledalo koje mu je podmetnula pod nos. Da mu pokaže da su bar u nečemu isti. Oni su sami. Nemaju nikoga. Silvija je zbunjena. Najpametniji dečko u gradu sedi sa njenim stopalima u krilu i sluša šum običnih suza. Niko joj ne bi poverovao. I čita joj Asimovljevu bajku na kojoj bi mu pozavidela i braća Grim.
– Danas će mi norma biti slaba. Neću zaraditi ni za ručak – kaže Silvija osetivši da joj se kratke slane putanje na slepoočnicama lagano suše.
*
Ovo je saznala mnogo kasnije. Ne seća se od koga. Njegov otac, direktor nacionalnog teatra, i majka, ugledni pedijatar, pošli su na put ne bi li rešili šta će sa svojim brakom na kom je pukotina bila sve vidljivija. Krenuli su na daleko putovanje, a stigli na pola puta do aerodroma. Jedno zaleđeno drvo u trenu je poništilo sve njihove probleme. I dok su im tela oslobađali švajs-aparatom, dečak je ispao kroz zadnje staklo i potpuno nepovređen stajao kraj puta. Činilo se kao da se tu zatekao, ili došao iz neke druge stvarnosti, ali je zapravo bio pun tišine, njihove tišine, koja je zamenila svađe, a koju su poneli kao deo prtljaga.
Malobrojna rodbina pozvala je iz unutrašnjosti jednu baba-tetku, pa tako nisu morali da ga smeste u prihvatilište. Dečak je ostao sam u stanu krcatom kolekcija retkog starog novca, maraka i minerala. Starica je dobro kuvala i održavala kuću, ali to je bilo sve što je mogla da pruži. Dečaku više nije ni trebalo.
U školi se uglavnom dosađivao, ali je to vešto umeo da prikrije. Ni sa kim se nije družio. Izvanredni rezultati su, po pravilu, zbunjivali, a često i plašili profesore. To ga ipak nije učinilo vunderkind nakazom. Urođeni šarm pomešan sa blagim cinizmom uskoro je počeo da bude zanimljiv i devojčicama. Jedino što je bilo sigurno je da živi po planu koji je sam napravio. Svaka godina ga je približavala onome što ga je negde oduvek čekalo. Tu su im se putevi ukrstili, u toj večeri kada se nekoliko Svarovski kristala otkotrljalo pod Silvijin krevet.
Luka će biti užasnut. On ne želi da njegova sestra mazne njegovog nerazdvojnog prijatelja i odvuče ga od njega. Ako se to desi, to će biti neoprostiva izdaja. Ona će ove godine pokušati da upiše književnost. Tu nema mesta za posesivne devojke za koje su zvezde reči od kojih se prave pesničke slike. Neka samo proba da mu se zalepi. Platiće mu to!
Ali, stvar je već bila okončana. U ogledalu koje mu je prinela on je video sve šta će se dogoditi. Znao je da će je povesti sa sobom i da celo leto neće izlaziti iz kreveta. Od samo jednog novčića prodatog na berzi mogao je mesecima da je hrani školjkama. I dok su slušali Koena, kupao ju je i umotavao u frotire sa monogramom.
Posle onog putovanja na koje su ga poveli bez pitanja, a onda iskrcali bez objašnjenja, ponovo je bio na svom ostrvu i ponovo je bio pun tišine, ali ovoga puta drugačije. U njenom ogledalu video je tri iskrcavanja. Zapis o trećem još nije mogao da rastumači. Sve što su tog leta dodirnuli pretvaralo se u senzualnost. Zato su se i zatvorili, da svoju bolest ne raznesu po svetu.
*
Sa treće godine studija pozvali su ga na prestižni kalifornijski univerzitet. Njegovo vreme se ubrzavalo. Luka je likovao. Ona koja mu je svojom lepljivom kožom maznula najbližeg druga, sada će moći da se upozna sa umetnošću mažnjavanja. Đorge se neće usuditi da je povede sa sobom u trenutku u kom su mu jedinstveni teleskop čiste nauke predavali u ruke. Mali brat je pogodio. Iz zalagaonice je stigao otkupljeni nakit njene majke ostavljen u cipeli pored kreveta. To je bilo to treće putovanje na čijem kraju ga je čekao život za koji se oduvek pripremao. Ako se odvoje, znao je, neće to biti koračanje u suprotnom smeru od jedne male smrti, već konačno zatvaranje sefa i zaboravljanje šifre. Ona koja je oduvek bila sama, pronašla je nekoga istog unutrašnjeg zvuka i bilo joj je najvažnije da zna da tako nešto uopšte postoji.
*
Silvija se smeje Luki koji razvrstava prispelu poštu i starački gunđa, podsmevajući se taštini kolega iz Akademije. Danas je sekretarica po ko zna koji put pokušavala da stupi u kontakt sa Berklijem.
– Čovek ima gradirane sekretare i svaki dan u godini isplaniran. Ne uspevaju ni intervju da dobiju. Pa šta ako je na listi za Nobela. Treća žena mu je Indijka. Leta provode na Cejlonu.
Ona sve sluša usput, bez potpitanja, jer u svom plutajućem vremenu uvek obnavlja istu želju. Da je jedna od nekoliko malih planeta, koje je i ove godine uzgred otkrio, slučajno njena imenjakinja.
